Odlomci iz književnih dela

Iz detinjstva jedne srpske čobanice

Ovde ću vam ispričati kako sam mučenički provela moje detinjstvo, sve sa ovcama i kozama. A sad, hvala Bogu, kad sam ih se otarasila otreso’ se i belog smoka (mlečnih proizvoda)…
Imala sam četiri brata i jednu sestru. Kad se za stoku ide nijedan ne može, a ja moram. Upitam oca:
– Zašto ja, vajno najmlađa, ne ostanem kod kuće, a ovi drugi nek’ idu za stokom?
On će tek reći:
– Jelena je devojka, pa joj se valja spremati; oni dvojica stariji imaju rada, a dvojica mlađi ’ oće u školu.
Vidim ja da mi valja spremati hleba u torbicu i vode u tikvicu – da l’ će još što biti, to te niko i ne pita. Tek će mi otac reći:
– Ajde, blago ocu, teraj ovce nek’ se napasu dok je ’ladovina.
Ja plačući pođem, on mi istera stoku na kapiju, pa će reći:
– Nemoj ti čim zagrmi, a ti ’ajd kući. Neka pada malo i kišica, od nje deca rastu.
Ja ga upitah:
– Da li da teram ovce u Jaruge?
On će reći:
– Ej, dijete, dijete, nikad kuće nećeš imati! Gle ti nje, hoće da tera stoku gde je bliže! Ja velim da teraš stoku u Undukovac, tamo ima lepše trave, a i brsta za koze.
Ja jadna uzmem štaku i poteram stoku. Uz put iz vrzine onde viri zmija, onde zelembaći gušter – ja se tržem. Kad bi posle podne, naoblači se i počne da grmi. Eto kiše! Jadna li mi majka! Koze počeše da vreče i raziđoše se po lugu, tražeći jarad. Ovce se skupiše pod jedno drvo, ne možeš ih poterati po kiši, da ih sve pobiješ. Mislim se šta da radim. Setim se da mi je blizu tu čičina kuća. Uzmem dva mala jareta i ponesem, a za ove druge kako bude, i pođem. Kad u blizini ujedanput puče tresak, odjednom mi zasenuše oči. Brže bacim jariće i počnem da se molim Bogu i da se krstim. Krstim se i plačem, pa se setim da to ne pomaže, te odem čiči…
Malo posle izvedri se… Kad tamo odo’ stoci, neke ovce leže, a neke pasu. Koza nema nigde jedne! Popnem se na drvo, te skinem torbicu. Zavirim u nju, ali hleb pokisao i pun mravi. Tikvu, koja je i inače bila naprsla, dokusurio grad. Uzmem torbicu i poteram kući ovce, bez koza. Nije mi i’ bilo žao – što me je otac terao daleko – ali opet pomislim da može kod kuće biti batina, stoga se rešim, da i’ uzgred potražim… Poneku kozu stigo’ usput… nekoliko njih stigle kući, preskočile mladi voćnjak i izbrstile mnoge mladare…
Idem tako putem i premišljam: da li se oni kod kuće vajkaju – gde im je dete sa stokom? Taman stigoh pred kapiju, kad otac s drvetom čeka me, i umesto sažaljenja udari me dva-tri puta što sam rasturila stoku! A ne pita me – gde sam bila za vreme grada! Zatvarajući stoku u tor, mislila sam: ’Bože, kakav je ovo otac, baš za decom ništa ne mari!’
Sutradan ustaše svi, a ja još ’spavam’. Znam šta me čeka kad ustanem. Čujem gde otac veli:
– Nemojte je buditi, još malo neka spava, pa posle neka tera stoku. Neka se promuči, pa ću joj kupiti cipele.
Ja sam znala da se to davno obećava, a ne ispunjava… Sestra je često ulazila i zvala me da ustanem. Na posletku to je poslušam. Prekrpim opanke, pa hajd’ za stoku. Obesim torbicu s lebom pod krušku, pa sednem pred ovce. One pasu, a ja čupkam travu i cveće, pa gradim lutki krevet…”

Odlomak iz knjige Život i običaji narodni u Kragujevačkoj Jasenici u Šumadiji Jeremije M. Pavlovića, izdanje Srpske kraljevske akademije iz 1921. godine.