Iz stare štampe

Jedan davni intervju sa Ljubinkom Bobić

– Alo, da li je tu g-ca Bobić?

– Na telefonu.

– Već vas odavno tražim! Treba da učinim sa vama intervju za vaše prijatelje.

– Zašto onda ne dođete k meni?

– Lako je to reći, ali vi  niste nikada kod kuće!

– Evo, dođite sada, na dvadesetak minuta, jer samo imam toliko vremena.

     U prostranom salonu stvari su obavijene ugodnom ružičastom svetlošću. Sa klavira se smeše minijaturne figure raznih veličina i izraza. To su, izgleda, drage uspomene donešene iz dalekog sveta… U svetloj plavoj domaćoj haljini, domaćica je sva utonula u jastučiće u divanu. Kraj nje verni Bonzo dahće od vrućine i s vremena na vreme protegli leno kratke šape. Boba je kod kuće ista kao na pozornici: jedno veliko razmaženo dete. Ona ima svojih želja, ima nekad čudnovatih kaprica, koji moraju biti ispunjeni, jer u protivnom ona viče, duri se ili mazno ponovi svoju želju koja se zatim mora ostvariti! Njeno sitno lice, na kome sjaje dva duboka bistra oka i tanke senzualne usne, ima pravi detinji izraz, mladalački i svež. Ona je uopšte sva sitna, a njeno telo ima gracioznu i vitku liniju. Takva će ostati uvek, mlada i sveža, razmažena kao veliko derište!…

– Šta mislite o današnjim muškarcima?

– Oni su bili uvek isti i ostaće večito isti: Lakomisleni, meki u ljubavi, ali veoma agilni i čvrsti u radu. Lično moj ideal današnjeg mladića trebalo bi da izgleda ovako: Visok, elegantan, tridesetih godina i naravno dobro materijalno situiran!…

– Kakav je utisak na vas ostavio prvi poljubac na pozornici?

Napućila je usne i vragolasto pogledala:

– Izgledalo mi je kao da sam pojela zelenu voćku.

– A u privatnom životu?

– The, kako da kažem, prvi nije bio najslađi!…

I nasmejala se grohotom.

– Kakvo mišljenje imate o ljubavi?

– To je već ozbiljno pitanje, jer ljubav već nije šala!… Zbog toga se mnogo plašim od nje. Kažu da ljubav donosi bol i patnje, a ja ne volim ta osećanja. Zato mi je zabavni, veseli flirt mnogo miliji. On donosi zabave, razonođenja i mnogo je korisniji od čiste i iskrene ljubavi!…

     Ostavila me za trenutak samog u njenom intimnom kutku. Pogled mi klizi po zidovima, po mnogobrojnim slikama raznih veličina, srednjih i malih majstora i šegrta, koji su svi smatrali za dužnost da svojim šarenim platnima zapreme zidove salona naše umetnice. Dolazi mi do ruku i njena najnovija uloga, uloga Kleopatre. Međutimnije to ona fatalna žena koja je navukla gnev Rima i vezala svoju zlu sudbinu sa Markom Aurelijem, već ista ta Kleopatra kada je imala šesnaest godina, i kada je kao dete vladala na prestolu. Komad je napisao Bernard Šo, jedan od najpopularnijih pisaca današnjice koji je otac jedne cinične intuncije u drami zbog čega ga mnogi nazivaju reformatorom u umetnosti. Na ulici sam još mislio na nju. Na SkampoloMalu BiragiPeg i buduću Kleopatru”; koja je svojom detinjastom igrom, naivnošću i velikim talentom uspela da osvoji simpatije celokupne naše pozorišne publike. Njen uspeh izgleda da se sastoji u čudnom i individualnom načinu igranja. Ona bljesne za trenutak i pojedninim svojim pokretima ili grimasom zaseni gledaoca u trenutku kada se on ni najmanje ne nada. Ona je sva nerv,sva treperi, drhti, vibrira. Da, takva je Boba i njena  čudnovata i retka umetnost.

Intervju je napravljen uoči predstave Cezar i Kleopatra, premijerno izvedene 24. maja 1933. godine u NP Beograd.

Priredio Milorad Stokin,

autor i urednik Fragmenata kulture i Fejsbuk stranice Fragmenti prošlosti

PODELITE