Iz stare štampe

Jedan davni intervju u lokalu kod Spomenika

Ovaj intervju objavljen je u listu Vreme 1934. godine, a vodio ga je Miloš Crnjanski koji je tada sarađivao u tom listu kao spoljni saradnik. Intervju je bio deo celine koju su sačinjavali razgovori Crnjanskog sa nekoliko beogradskih naučnika, akademicima Nikolom Vulićem (arheologija), Milojem Vasićem (preistorija) i Vladimirom Petkovićem (istorija umetnosti). Od mla­đih, tu su još bili muzealac Đorđe Mano-Zisi i arhitekta Aleksandar Deroko. Opšta tema za sve bila je zaštita istorijskih spomenika u Srbiji. Neke je od intervjuisanih Crnjanski posetio u njihovim kućama ili radnim kabinetima. Sa Derokom je imao sastanak kod Gajgera, u bifeu koji je bio u staroj kući na mestu gde je danas Gradska kafana. Tada su se tu, obično pred podne, sastajali umetnici i intelektualci na čašu piva; sa ovim poslednjim u vezi, Deroko je na­knadno primetio malu grešku Crnjanskog da je „naručio limunadu“, jer to je, u stvari, bio „štuc“ piva uz koje je obavezno išao i ,,ajnšpener“,„krem-viršla“ u rolni testa, onoj kao za poslastičarske „šamrolne“ – sve vruće i sočno.

Intervju je objavljen u memoarima  Aleksandra Deroka „A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom“.

Foto: Milorad Stokin

Intervju:

Toplo podne pretproleća oko Spomenika. Redovi automo­bila, stolova, čaše crna piva, vermuti, komadići guščije džigerice, prasetine. Dame u novim toaletama, pod nakrivljenim šeširićima, glumice, metrese, mladi elegantni činovnici, dva bivša i dva sadašnja ministra. Dvojica za koje se šapće da će biti. Nad stolovima bifea Milanovića nisko jedan veliki, tromotorni avion, ubeđuje Beograd da svaki dan ne pada. Visok, kao neki antički atleta, sa zelenim očima, bivši avijatičar u ratu, mladi profesor univerziteta g. Deroko ulazi i naručuje limunadu.

„Očekujete li još neke senzacije na polju vaše stručne na­uke?“, to je prvo pitanje koje mu postavljamo.

Nauka ne ide više, prema mome mišljenju, ni desno ni levo. Stara arhitektura, moja struka, mislim da je dovoljno stišana i poznata. Bar crkvena. Možda bi, zaista, otkopavanje u profanim spomenicima, u gradovima, u kulama kojih ima dosta u južnim krajevima, dala neke senzacionalne rezulta­te, ali prema mome ličnom mišljenju više bi samo dočarala prošlost. Uzbudljivo bi, po meni lično, bilo pritom naići na bliže tragove tog prošlog života. Ni Beograd zapravo nije pre­kopan. I ovde, u gradu, kad bi se malo dublje zašlo, možda bi se došlo do senzacionalnih rezultata. Nije prošlost Kalemegdana samo u onim kapijama i onom tulbetu.

„Vaša glavna ideja, koje se držite pri svojim predavanji­ma, koja je?“

– Da ne delim mišljenje onih koji smatraju da je direkt­no produženje srednjovekovne umetnosti i prošlih shvatanja moguće. Savremena arhitektura ne može biti direktan nastavak srednjovekovne. Beograd, kao centar područja naše stare umetnosti, neka bude i centar njenog prouča­vanja, ali ne i primenjivanja. Neka se ta arhitektura studira ozbiljno, ali kao istorija, kao nauka, ali neka se po njoj ne zidaju objekti. Zar nije apsurdno prema savremenom živo­tu udešavati srednjovekovnu arhitekturu? Zidati železničku stanicu kao neku srednjovekovnu građevinu, hteti napraviti poštu kao neki pirg. Žensku gimnaziju, dakle školu, kojoj treba svetlosti, moderne prostorije, kao neki manastir za bo­lesnike, ili kulu za odbranu. Zidati, na primer, moderne bol­nice po srednjovekovnom receptu? Hteti silom ono što je nepraktično i skuplje?

„Kako se slaže onda sa tim shvatanjem vaš rad na pro­jektu koji je pobedio za zidanje velikog Hrama Sv. Save u Beogradu?

– Ako se bolnica i medicina promenila od srednjeg veka naovamo, mislim da se pravoslavlje nije promenilo. Smatram da je, valjda, katedrala u Beogradu jedini objekat na kome treba primeniti i na kome se može primeniti slika naše stare arhitekture, umetnosti i srednjovekovnih shvatanja.

„Čini mi se da ste vi, dakle, za jedno hladno shvatanje te prošlosti, prosto kao nauke?“

– Da, kao nauke. Potrebno je prosto njeno stručno proučavanje. Nedavno je, u Francuskoj, prof. Šoazi dao jednu od­ličnu studiju o tome kako su Vizantijci stvarno gradili. To treba i kod nas proučavati.

„Zar neće cela stvar, tako, izgubiti mnogo od svog dosadašnjeg značaja?“

– Ni najmanje. Bez šovinizma, može se reći da smo mi i kao pokrajina vizantinizma najoriginalniji, da smo od njeni umetničkih shvatanja najdalje odstupili. U nauci to ne znači malo.

„Zar ne smatrate da u našem srednjovekovnom slikarstvu ima momenata koji se mogu tumačiti kao podloga renesansi, pre nego ona u Italiji?“

Poštujem to gledište, ali moje je lično mišljenje da je naše srednjovekovno slikarstvo, naprotiv, baš barokni završetak vizantinizma. Barok, a ne početak.

„A da li su vam godine, provedene u radu na proučavanju starina, donele i radosti duhovne?“

Više ogorčenja nad ljudskom glupošću. Ta slušali ste dosta o upropašćavanju naših starina. Inače, arheolog, kao što su vam već rekli stariji od mene, može doživeti divne vizije. Zamislite samo da ste prisustvovali otkriću groba Teodore, majke cara Dušana. Posle šest stotina godina, za jedan sekund pojavila se, vidljiva, u svom raskošnom sarkofagu. Netaknuta, vanredna, hermetički zatvorena, iako je bila prah, jedna kora, ljuska od plave svile, zlata, ona je ipak postojala. Razume se, kad je grob otvoren bez stručnog znanja, sve to divno priviđenje raspalo se u trenutku.

Izlazeći, sav još u zamisli tog otkrića groba, mladi erudit sa nehatnom učtivošću mora da se klanja onima što uokolo, sa rumenim obrazima, guckaju i žvaću. I kaže nam da je, za ovih deset godina posle rata, doživeo dosta neprijatnosti, dok je pokušavao da radi na proučavanju naših starina, i da misli da se toga mane i da mu je svega, oko tih starina, dosta.

Priredio Milorad Stokin