Muzika

Kastrati – pop zvezde baroka

Dvorani španskog kralja Filipa V okupili se u dvorskom vrtu da prisustvuju pomračenju sunca. Neki su radoznali, mnogi veoma uplašeni. Kralj jedini sedi, zastrašen silom prirode nad kojom nema moć. Dvorani radoznalo posmatraju kroz zatamnjene lornjete. Sveštenstvo tiho izgovara molitve u vidnom strahu šta bi moglo da usledi. Tama polako prekriva stilizovane grmove, raskošne fontane i uplašeno plemstvo koje odjednom postaje samo skupina krhkih ljudi. Kralj uzima čuvenog kastrata za ruku i u tihoj pobožnosti prošapne: „Farineli, vrati mi sunce“. Vrtom se razlegnu zvuci arije koja peva o besmrtnosti.

Piše: Milorad Stokin

Varvarski običaj oduzimanja muškosti

Berberski set za puštanje krvi koji je korišten i za kastraciju

Sledeći zapovest apostola Pavla, Mulier tacet in ecclesia (Žena u crkvi treba da ćuti), ista ta crkva joj je zabranila i da peva. Kako bogosluženja nisu mogla bez horova, a horovi opet bez visokih ženskih glasova, pronađeno je rešenje da ih zamene dečaci. Međutim, sav trud oko vokalne obuke dečaka postajao je uzaludan posle perioda mutacije kada su oni preko noći dobili muški glas. Nakon toga oni su jedno vreme pokušavali da oponašaju ženski glas koristeći se falsetom, a onda je pronađeno trajno rešenje u vidu kastracije, varvarskog običaja oduzimanja muškosti. Ovaj običaj poznat je od davnina. Egipćani su njime potčinjavali i kažnjavali, kod Persijanaca i Arapa bio je deo ritualnog čina. Turci su tako stvarali evnuhe, seksualno bezopasne muškarce koji su čuvali hareme. Evnusi ili uškopljenici su bili prilično brojni u Vizantiji, pogotovo među monaškim redovima iz kojih su potekli i neki episkopi i patrijarsi, iako je to bilo u suprotnosti sa kanonima crkve. Na dvoru carice Elije Eudoksije crkvenim horom je upravljao evnuh, pa možemo zaključiti da je još tada otkrivena njihova vokalna izvanrednost, ali verovatno ne i njen uzrok. Običaj kastriranja dečaka u pevačke svrhe započet je u Španiji tokom 16. veka, a odatle se preneo u Italiji i zatim celu Evropu. Jedino je Francuska pokazala otpor i smatrala čin kastriranja nehumanim. Dečaci su kastrirani između osme i desete godine života. Kastraciju je vršio lokalni berberin u toploj kupki sa posebnim biljem i začinima. Detetu je davan opijum, ali ne da bi lakše podnelo bol, već da bi bilo mirno i olakšalo posao berberinu. Mnogi dečaci umrli su usled stresa ili infekcija, a oni koji su preživeli imali su celoživotnu traumu. Odstranjivanjem polnih žlezda glasne žice i grkljan ostajali kao u deteta, dok su organi za disanje (koji su od velike važnosti za pevanje) dobijali dimenzije odraslog čoveka. Prostije rečeno, grudni koš odraslog čoveka davao je veću zvučnost malim glasnim žicama koje su, uz dodatnu vokalnu obuku, mogle da prevaziđu čak i domete ženskog glasa. Ne tako dugo nakon što je običaj dospeo na tlo Evrope, kastrati su već suvereno vladali pozornicama i horskim galerijama.

Kadar iz filma Farineli (1994)

 

Jedan bog i jedan Farineli

Farineli je bio prvi superstar u istoriji

Ostalo je zapisano da je već 1562. godine prvi pevač kastrat Papske kapele u Rimu bio Frančesko Soto. Od velike važnosti za dalji položaj kastrata u društvu bio je nastanak nove muzičko- scenske forme – opere. Budući da su njeni početni postulati bazirani na obnovi antičke tragedije (koja je opet zabranjivala ženama da pevaju) kastrati dolaze u prvi plan svih muzičkih zbivanja. Kada je početkom 17. veka u Veneciji otvoreno javno pozorište oni su tumačili sve likove, a maske su sugerisale publici da li igraju mušku ili žensku ulogu. Po čitavoj Italiji nicale su pevačke škole za kastrate, čija je obuka trajala od šest do osam godina. Pevali su po nekoliko sati dnevno, učili muzičku teoriju, sviranje čembala, komponovanje i književnost. Proces učenja pevanja bio je strog, spor i temeljan. Kod nekih pedagoga učenik je dve godine pevao nekoliko istih vežbi pre nego što bi dobio neku jednostavniju pesmu ili ariju. Već u petnaestoj godini kastrati su bili spremni da stanu na scenu i započnu karijeru. Značaj koji dobijaju u društvu doprineo je da mnoge porodice u tome vide priliku da se izvuku iz bede ili popnu na društvenoj lestvici. Neke porodice su čak kastrirale sve svoje sinove, postojali su agenti koji su vrebali siromašne dečake, a berbernice su postavljale natpise „Ovde se kastrira po povoljnoj ceni“. No, istina je često bila porazna jer kastracija nije nužno donosila mogućnost pevačkog uspeha. Na hiljade dečaka je uzalud kastrirano, dok neke savremene statistike govore da je samo jedan procenat ostvario neki oblik karijere. Oni malobrojniji postajali su pravi superstarovi, čak i mnogo više – smatrani su pravim polubožanstvima. Najpoznatiji kastrat svih vremena bio je Karlo Broski, koji je sam sebi nadenuo umetničko ime Farineli. Rođen je 1705. godine i od ranog detinjstva je zbog izvanrednog glasa bio poznat kao „il ragazzo“ (dečak). Već tada je čitava Italija znala za njega, a tokom života obilazi sve veće gradove Evrope. Bio je naširoko obožavan pa su mu na predstavama uzvikivali „Jedan bog i jedan Farineli“. Pevao je i pred Lujem XV (koji je inače bio veoma probirljiv po pitanju umetnika koji će ga uveseljavati), a zatim odlazi u Španiju da pevanjem leči kralja Filipa V od lošeg raspoloženja. U Madridu je proveo 25 godina, bio je upravnik opere i zbog velikog uticaja na kralja stekao je enormnu moć. Njegova pevačka tehnika je bila fascinantna. Imao je raspon glasa tri oktave i neobično dugačak dah. Jednom prilikom je imao pravi muzički dvoboj sa trubačem iz orkestra, i pobedio. Jedan savremenik ovako je opisao njegovo pevanje: „Svako ko ga je slušao, znao je kakvo je dejstvo na publiku imalo njegovo začuđujuće pevanje: ekstazu, oduševljenje i očaravanje.“ Veliki broj opera u kojima je Farineli pevao napisao je njegov brat Rikardo specijalno za njega. Ovo je jedna od tih arija u izvođenju mecosoprana Ćećilije Bartoli koja je  na veran način oživela epohu kastrata kroz svoj album Sacrificium.

U vreme Farinelija kastrati su već bili toliko čuveni da je svaka opera koja u podeli nije imala nekog poznatog kastrata unapred bila osuđena na propast. Njihovi visoki i prodorni glasovi bili su pravi primer herojske vrline ove epohe. Tretman koji su imali od publike i mecena stvarao je slavoljubive i kapriciozne osobe. Njihovim hirovima pokoravali su se i kompozitori koji su im potpuno podredili način komponovanja opera, tako da se istakne njihov virtuozitet. Na ovaj način opera je gubila umetničku vrednost, pa je ubrzo postala samo sredstvo za pokazivanje pevačke veštine. Kastratska slavoljubivost išla je i dotle da su određivali i dužinu pauza nakon arija (što je štetilo dramskoj radnji) samo da bi publika mogla duže da im aplaudira i uzvikuje ovacije. Na scenu su stupali u svojim raskošnim kostimima sa perjanicama ne vodeći računa koju ulogu tumače ili u kom se periodu odvija radnja. Bilo je i onih koji su zahtevali da uvek na scenu uđu na konju uz pratnju fanfara.

 

„Kastrirajte se do kraja!“

Nakon bleštavih pozornica, raskošnih kostima, pozlaćenih rekvizita i lepršavih perjanica, kastrate je čekala turobna realnost. U stvarnom životu ljudi su od njih zazirali, rugali su im se zbog njihovog čudnog izgleda, a često su bivali otvoreno diskriminisani i žigosani da navode muškarce na homoseksualnost. Što je više rasla njihova popularnost, rasla je i mržnja prema njima, a ekstravagantnost na sceni, u stvarnom životu izazivala je oštar podsmeh. Posebno pisanim pravilima njima je bio zabranjen brak, pa čak i da žive u istoj kući sa ženom. Međutim, mnogi su te zabrane lako prevazilazili i živeli u „divljim“ brakovima, dok su oni najsmeliji pokušali da javno žive sa svojim izabranicama. Tako je poznat slučaj kastrata Đusta Ferdinanda Tenducija koji je pokušao da oženi svoju šesnaestogodišnju učenicu. Ona je to vešto iskoristila, živela kratko sa njim, pobegla i obogatila se napisavši knjigu o životu sa jednim kastratom. Feliče Salimbeni je dugo živeo sa devojkom predstavljajući je kao svog učenika-dečaka. Najzanimljiviji je bio slučaj jednog dosetljivog kastrata koji je zatražio pravo na ženidbu od pape Inoćentija XI, pravdajući se da mu je kastracija jako loše izvedena. Papin odgovor je bio „Kastrirajte se do kraja!“. Samo jedan kastrat u istoriji je uspeo da se oženi i to dozvolom gradskih vlasti Hamburga koju je zatražila njegova izabranica. Bilo je i homoseksualnih kastrata, a jedan od njih bio je u zaštiti kardinala Borgezea, velikog mecene mnogih umetnika poput Karavađa i Berninija.

Poslednji kastrat Alesandro Moreski preminuo je 1922. godine

Puna dva veka kastrati su vladali operskom scenom. Promena ukusa publike, ali i sve veća osuda surovog postupka od strane javnosti, najavljuje kraj njihove epohe. Tokom druge polovine 18. veka papa Klement XIV i zvanično zabranjuje kastraciju, ukida se vekovna zabrana ženama da pevaju i od tada počinje doba vladavine primadona. Međutim, kastracija je i dalje vršena u tajnosti, a to znamo jer su u prvoj polovini 19. veka kompozitori još uvek pisali za kastrate. Tako je veliki Rosini jednu od uloga u operi Aurelijano u Palmiri poverio kastratu, a Karl Marija fon Veber im je davao deonice u svojim misama. Poslednja opera napisana za kastratski glas bila je „Krstaš u Egiptu“ Đakoma Majerbera iz 1824. godine. Nakon ujedinjenja Italije kastracija je zabranjena i državnim zakonom, a 1878. godine papa Lav XIII zabranjuje zapošljavanje kastrata u crkvi. Jedan od poslednjih kastrata bio je pevač Sikstinske kapele Alesandro Moreski, prozvan Anđeo Rima. On je čak zagazio u 20. vek, i za sobom ostavio snimak svoga glasa na gramofonskoj ploči. Da je apostol Pavle znao do čega će dovesti pravilo koje je uputio prvim hrišćanima, verovatno bi zanemeo pred surovošću koje će ono izazvati. No, priroda često oseća potrebu za simetrijom. Ono što na jednoj strani oduzme, na drugoj će svakako dodati. Tako je kastracija, ma koliko surova, značajno uticala na procvat vokalne i scenske umetnosti. Snažna scena iz filma Farineli, opisana na početku ovog teksta, zapravo progovara o dubokoj suštini umetnosti u hladnom i tamnom svetu, kao i svrsi kastrata u svom vremenu. Vremenu u kome su oni muzičku umetnost doveli do neslućenih visina.

P.S.

Iako se kastratski glasovi odavno više ne prave, danas je ipak moguće da muškarac peva ekstremno visokim glasom. Kako? Vokalna tehnika je čudo, a kontratenori su danas u  svetu na velikoj ceni. Poslušajte za kraj jednog od njih.

Milorad Stokin je master muzički umetnik, autor i urednik Fragmenata kulture i FB stranice Fragmenti prošlosti.