Vox populi

Kulturna ruševina

Dositejevo prosvetiteljstvo umnogome više nije aktuelno ili prisutno u savremenom dobu. Prvi srpski popečitelj nije prisutan u modernom ljudskom duhu. U svom delu, Sobranije raznih nravoučitelnih veščej, govori o moralu, ljubavi i ljubavi prema knjizi, patriotizmu, umerenosti, dok su sve ove imenice danas zapostavljene u rečniku čoveka, a u srcu – zauvek izgubljene. Autobiografije 17. i 18. veka, uglavnom su bile moralnog karaktera i istaknute ličnosti pisale su o važnosti samospoznaje, vaspitanja, skromnosti i obrazovanja. Ima li kultura budućnost?

Piše: Nemanja Luka

Zašto je ljudski rod stvorio kulturu? Da li je imao potrebe učiniti tako nešto i zašto se nije zadovoljio životom dalekih predaka, koji obuhvata samo razmnožavanje, potragu za hranu i opstanak vrste? Nijedan živi organizam ne poseduje knjigu osim čoveka. Zašto smo izgradili civilizaciju, koja je od samog početka osuđena na propast? Potreba za knjigom i obrazovanjem u savremenom svetu dotakla je dno. Kada biste se susreli sa velikim umovima, prosvetiteljima i učenjacima, koji su knjigu, kao simbol obrazovanja, samospoznaje i napretka, uzdizali i govorili da je najvažnija, kako biste im u lice rekli da je ona, danas, u potpunosti nevažna za život?

Mi smo retka bića u potrazi za istinom, a da smo tu istu istinu napustili i okrenuli se lažima. Dante Aligijeri, srednjovekovni pisac i poznat po religioznom epu Božanstvena komedija, na jedan zastrašujuće surov način, prikazuje sudbinu ljudskog roda. On je u svom kapitalnom delu, čija je struktura podeljena na tri dela i obuhvata raj, pakao i čistilište, prikazao devet krugova pakla i svaki je gori od prethodnog. Dante zajedno sa Vergilijem, poznatim rimskim pesnikom, silazi u podzemlje, gde upoznaje najveće grešnike. Poslednji krug posvećen je izdajicama. Možemo samo naslutiti kakve bi muke snašle modernog čoveka, međutim, da je Dante naš savremenik, svakako bi napisao i stvorio deseti krug, kako bi iskazao sopstveno nezadovoljstvo zbog načina na koji se obrazovanje i potreba za knjigom tretira.
Možemo se zapitati, da li bi naši preci napustili obrazovanje i njen značaj, u slučaju da jednim okom pogledaju u budućnost. Interesantna je činjenica da su gotovo svi učenjaci i najveći umovi živeli u siromaštvu i u potpunom zaboravu, ostavljeni da napuste egzistenciju kakvu poznajemo na najgori mogući način. Kome je potrebna kultura danas? Ljudi su svrhu pisanja okarakterisali kao napredak razvijanja bića, gde su vrline kao što su organizovanost, spokoj, savest i disciplina, prikazane na najvišem stepeniku – stepeniku ka kojem treba težiti. U dobu bezvlašća, bespuća, ogorčenosti, pohlepe, sveli smo egzistenciju na otimanje tuđih života, otimanje svih vrlina, kako bismo želju za vladavinom zadovoljili.
Sadašnja situacija i opis ljudskog egoizma, prikazana je pre oko 2700. godine pre nove ere. U pitanju je Ep o Gilgamešu, kao najstarije poznato delo svetske književnosti. Gilgameš, vladar dinastije iz Uruka, bio je dve trećine bog i jedna trećina čovek. Smatrao je sebe najlepšim i najhrabrijim, ugnjetavajući sopstveni narod. Olako je shvatao značenje života, pa se tako i ophodio prema istom. Tako se i mi ophodimo prema kulturi, bez ikakve spoznaje o nama samima, baš kao što je i Gilgameš prikazan. U ovom, skoro biblijskom načinu pripovedanja, prikazuje se večno pitanje života i smrti, pa tako i Gilgameš, znajući da će njegov prijatelj Enkidu umreti, kreće u potragu za samospoznajom i odgovorom na pitanje: „Zašto umiremo?“. Istu sudbinu kao Enkidu doživljava i kultura, a narod je prikriveni Gilgameš, koji traga za odgovorom, međutim, lek za besmtrnost, koji je Gilgameš tražio, na kulturu neće imati nikakvog efekta. Ona je u trenutku rođenja započela vekovno umiranje, kao i zvezde – iz dana u dan postaju sve veće i užarenije, dok ne dožive kataklizmičnu eksploziju. Ono što je zadalo najteži udarac jeste ovo svedočenje da se ljudska svest o manama i samoživlju nije nimalo promenila ni posle skoro 5000 godina. Ostala je i dalje ista pomahnitala potreba za vladanjem, moći, otimanjem i gaženjem svake obrazovane grančice.
Kultura je ruševina čiji se temelj sastoji od jedne trule cigle, a kao što znamo da besmrtnost nije ono što krasi ovaj život, tako će i trulež postati prah – samo jedna gomila crnog pepela i sećanjem na postojanje najvažnije ljudske tvorevine. Pojedena je od strane nezasitih umova, hrane se ljudskim napretkom i razvojem. Kultura predstavlja nadu čovekovog postojanja i sve što znamo o prošlosti, upravo nam kulturna baština svedoči o tome. Da nije knjiga i potrebe da se osećanja spakuju u reči, živeli bismo u sadašnjem vremenu, bez svesti o dešavanjima u prošlosti. Da nije knjiga i znanja, i dalje bismo pokušavali da održimo vatru u pećini, vičući na nju kada se ugasi, bez svesti da je to samo vatra, a ne živo biće. Posle svega, možda i nije tako loša ideja vratiti se u pećinu. Našim savremenim stanjem uma, više bismo razumeli život u pećinama, nego među knjigama. Nismo zaslužili knjige! Taj dar pisanja i sposobnosti razvitka još uvek predstavljaju nešto božansko u nama, nešto što nije sa ove planete. Dotakla nas je božja ruka, sa metaforičkim značenjem dara – dara pismenosti. Možda je to naše prokletstvo.
Zarđao i sa pokvarenim dirkama, klavir često boravi u uglu sobe, prepun prašine i zaborava. Njegova svrha je da podstakne konverzaciju između ljudi, koja će se ubrzo završiti promenom teme. Taman kada neko spomene njegovo ime, doživi blistav trenutak, osmehom čeka da neko krpom pređe preko njega, ponosno čuva priče, koje čekaju svoj red, ali strašno je kada ljudi olako promene tok svojih misli i posvete pažnju nečem drugom. Kultura kao centar sveta i smisao života, uplakano čuči u prašnjavom uglu. Poremećene vrednosti dovele su da knjiga, pismenost i obrazovanje predstavljaju arhaičan način napretka, jer su smenjeni sa vrha stepenika, gde sada vladaju prepotentne i umišljene ideje. Čovek kao ideja, ima svrhu, ali izgubio je istu, pokleknuvši i poljubivši stopalo malicioznosti.
Pohlepa – ruina perioda poremećenih vrednosti, uspeva svojim otrovnim rečima da obmani svaku lepu i poštenu misao. Kako je veliki Šekspir tragao za rekonstrukcijom drame još u 16. veku, pokušavajući da život shvati ozbiljno, a ne samo komično ili tragično, stvorio je put kulturnom uzdizanju, gde Hamleta kažnjava zbog pokušaja da svoje moralne norme, koje su dobronamerne, uspostavi sa društvom koje nije takvo. To društvo ne razume evolutivni proces i oholo ga odbacuje. Isti slučaj doživljava kultura i obrazovanje. U našem društvu, to su apstraktni pojmovi, nedostižni samog postojanja.
Kako ruševina napreduje, tako i ponos prazne glave raste. Uništavanje čoveku donosi vedrinu, zapravo, ističe svrhu njegovog bivstvovanja, zato što je stao na put jedinoj pravoj vrednosti u evoluciji čoveka. Knjiga diše pomoću aparata, a svi znamo da nešto što je na samrti, neće još dugo uspravno koračati. Kultura puzi, gladna je, a njena hrana nije novac, već briga, razvoj i isticanje njenog značaja. Apatično se borimo protiv suzbijanja obrazovanja, okrećemo leđa ljudima, koji su živote posvetili upravo podizanju svesti i koliko je bitno poštovati znanje, a ne ljubakanje nečijih stopala. Svete su reči Dositeja Obradovića u svom najpoznatijem delu, Život i priključenija: „Koliki su drugi bezbrojni to isto čitali i naizust znali, no o tom tako i toliko govoriti nisu znali ni mogli, osim samo oni koji su se u Atini ili u Aleksandriji učili. Otada, ne samo na javi, no i na snu, ništa mi već nije bilo u umu i na srcu osim velike biblioteke, akademije, škole, učitelji, gdi različne nauke predaju, i trudoljubivi, pčelama podobni, med mudrosti sabirajući učenici“. Plače Dositej, plačemo i mi zajedno s njim, zato što nema više potrebe i želje za znanjem, već samo za uništenjem.
Nemanja Luka je student Odseka za srpski jezik i lingvistiku na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu.