Kultura sećanja

Marseljski atentat – pucanj u Jugoslaviju

„Izgleda da se posle ovog jadnog događaja treba svega bojati. Treba strahovati od nasilja, razaranja, anarhije. U budućnosti više neće biti društva ni civilizacije koji će biti bezbedni“. Slobodan Jovanović nakon ubistva kralja Aleksandra I Karađorđevića

Piše: Milorad Stokin

Aleksandar I Karađorđević

Deveti oktobar 1934. godine. Jugoslovenski suveren Aleksandar I Karađorđević već nekoliko dana putuje ka Marselju, gde ovog dana treba da stupi na tle zemlje velikih saveznika iz prošlog rata, baš u luci grada koji je prihvatio srpske ranjenike i odakle su francuski vojnici krenuli put Solunskog fronta. Po iskrcavanju na marseljskom Belgijskom keju prvi ga je pozdravio ministrar inostranih poslova Luj Bartu. Dvadeset minuta nakon tog srdačnog rukovanja ova diplomatska poseta više neće biti vest dana…

Krajem juna iste godine Luj Bartu je posetio Beograd, a njegov domaćin trebalo je da do kraja godine uzvrati posetu. Luj Bartu je bio premijer Francuske neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata. Njegov mandat obeležilo je uvođenje trogodišnje vojne obaveze i veliki napredak ratnog vazduhoplovstva. Bio je član Francuske akademije i veoma plodan pisac, istakavši se studijama o Lamartinu, Mirambou i periodu Francuske revolucije. Kao ministar inostranih poslova, Bartu je težio zbližavanju sa Staljinom, kao i stvaranju saveza Male Antante i Italije, a sve u cilju ojačavanja zemlje nakon pretećeg dolaska nacista na vlast. Vođen ovim težnjama, u kasno proleće 1934,  posetio je prestonice Poljske, Čehoslovačke, Rumunije i na kraju Jugoslavije. Jedan od ciljeva posete Beogradu bilo je ubeđivanje kralja Aleksandra da prizna SSSR, kao i da prihvati savez sa Musolinijem. Kraljev stav je u samom startu bio nepovoljan jer je tvrdio da nijedna odluka u Evropi ne može biti doneta bez Nemačke, dok je sa druge strane savez sa Musolinijem bio nemoguć zbog  otvorenih italijanskih pretenzija na Dalmaciju. Konačna kraljeva odluka trebala je biti izneta tokom zvanične posete Francuskoj, oktobra iste godine.

Karađorđević i Bartu ispred Kraljevskog dvora na Dedinju, 25. juna 1934.

Poslednja zvanična fotografija kralja Aleksandra I

Ministar inostranih poslova Francuske posetio je Kraljevinu Jugoslaviju 24. juna 1934. i u njoj  se zadržao dva dana.  Ovaj događaj je bio od velike važnosti, tako da su naslovne strane dnevnih listova bile posvećene njemu. Po prispeću u Beograd, Bartu i njegova pratnja smešteni su u apartmane hotela Srpski kralj, nakon čega se upisao u dvorske knjige, a potom obišao Francusko vojno groblje i Spomenik braniocima Beograda. Sledećeg dana program posete počeo je obilaskom Groba Neznanog junaka na Avali, nakon čega se Bartu susreo sa kraljem Aleksandrom u Kraljevskom dvoru na Dedinju. Zanimljivo je da je štampa ovog vremena veoma škrto pisala o motivima ove posete, već je u središtu svih izveštaja bilo Bartuovo kretanje i prijem kod naroda. Sa druge strane, njegova poseta burno je propraćena od strane nemačke štampe, a u Budimpešti su izbile demonstracije, zbog čega je jugoslovensko poslanstvo stavljeno pod jaku stražu. Bartu je napustio Beograd kasno uveče 26. juna. Nešto više od tri meseca kasnije došlo je vreme da se poseta uzvrati. Kralj Aleksandar i kraljica Marija su se uputili u zvaničnu posetu Francuskoj 5. oktobra 1934, vozom do Kosovske Mitrovice, a zatim automobilom do Cetinja, gde je kralj posetio rodnu kuću. Put je zauzimao centralnu pažnju jugoslovenske štampe nekoliko dana pred polazak, sa detaljnim opisma kretanja kralja i organizovanja dočeka u Marselju i Parizu. Tada je u štampi objavljena poslednja zvanična kraljeva fotografija koja je i nastala specijalno zbog ovog putovanja. Izbor admiralske uniforme nije bio slučajan. Kralj je  želeo da njome  pošalje jasnu poruku Musoliniju da je hrvatska obala jugoslovenska. Kao što izbor admiralske uniforme nije bio slučajan, isto tako je biran i način na koji će kralj stupiti na francusko tle. Kralj je odlučio da u Francusku otputuje pomorskim putem jugoslovenskim razaračem Dubrovnik, što je takođe bila poruka Musoliniju. Pored toga, želja kralja je bila da na francusko tle stupi u Marselju koji je za vreme prošlog rata primio srpske ratnike i odakle su francuski vojnici krenuli na Solunski front, i da na svom prvom koraku položi venac na grob palih ratnika.

Kraljevski brod „Dubrovnik“

Atentator Černozemski (u sredini) u logoru Janka Pusta

Pripreme za atentat počinju već krajem avgusta 1934, kada je obznanjeno da će kralj putovati u zvaničnu posetu Francuskoj.  Glavni podstrekivač atentata bio je Ante Pavelić, vođa organizacije Hrvatski ustaški pokret, koji se tada nalazio u Bolonji, pod zaštitom Musolinija. Nakon niza neuspelih političkih akcija protiv poretka Kraljevine Jugoslavije, on se odlučuje da ih zameni terorističkim, i to direktnim udarom na prvog čoveka monarhije. Prvi atentat, organizovan krajem 1933. godine u Zagrebu, doživeo je neuspeh. Pavelić se nakon toga obraća Vanči Mihajlovu, koji mu za sledeći pokušaj preporučuje Velička Kerina, plaćenog ubicu i pripadnika bugarske terorističke organizacije VMRO, koji se krio iza pesudonima Vlado Černozemski.  Obuka atentatora je obavljana u Mađarskoj, na poljoprivrednom dobru Janka Pusta i obližnjem gradiću Nađ Kanjiži, udaljenim desetak kilometara od jugoslovenske granice… Atentatore je obučavao lično Černozemski i na kraju odabrao trojicu: Miju Kralja, Ivana Rajića i Zvonimira Pospišila. Njega je kao četvrtog atentatora odabrao sam Pavelić. Kada je objavljen zvanični program posete kralja Francuskoj, napravljen je detaljan plan atentata. Mađarska tajna služba im je omogućila lažne čehoslovačke pasoše i oni su se u Francuskoj našli već krajem septembra 1934. godine. Podelili su se u dve grupe: Černozemski i Kralj su otišli za Marsej, a Rajić i Pospišil u Pariz, gde su trebali da deluju u slučaju da ne uspe prvi pokušaj atentata.

 

Karađorđević i Bartu neposredno po dolasku u Marselj

Upozorenja o mogućnosti atentata kralj je dobio još pre ukrcavanja, a tokom plovidbe stizala su još preciznija upozorenja o kretanju atentatora. Bez obzira na to on nije želeo da se remeti program dolaska, a čak je odbio pancir koji mu je nudio sobar Zečević. U utorak 9. oktobra kralj Aleksandar je napustio palubu Dubrovnika i tačno u 16 časova motornim čamcem krenuo do marseljske obale, gde mu je na Belgijskom keju priređena ceremonija dočeka. Zvanični prijem kod predsednika Albera Lebrena je bio planiran u Parizu, a u Marselju su ga dočekali Luj Bartu, ministar ratne mornarice Pjetri i general Žorž iz Ratnog saveta, koga je kralj nakon Prvog svetskog rata odlikovao Ordenom Svetog Save. Prva aktivnost kralja po stupanju na francusko tle bilo je polaganje srebrne palme pred spomenik Paoli d’ Orijan, nakon čega je planiran svečani prijem u prefekturi, i polazak za Pariz u 19 časova. Kralj Aleksandar, Bartu i general Žorža seli su otvoreni automobil delež. Na zadnjem sedištu sedeli su kralj i Bartu, a na mestu suvozača general Žorž, službeno lice i vozač. Povorka je krenula ka spomeniku Paoli d Orijan nešto nakon 16 časova, sa pratnjom od 18 policajaca u paradnim uniformama koji su automobil pratili na konjima i znatno usporavali njegovo kretanje. Iz tog razloga se delež kretao brzinom od 10 km na čas. Povorka je lagano milela avenijom Kanbrijer, marseljskom glavnom ulicom.

 

Nekoliko trenutaka pred pucanj

Obezbeđenje je bilo potpuno neadekvatno za ovu priliku, pogotovo kada se uzme u obzir da su dva pariska lista najavila mogućnost atentata od strane ustaških terorista.   Oko 16.20 časova kada se povorka našla ispred palate Burze atentator se izdvojio iz mase naroda i potrčao ka automobilu. U ruci je nosio buket cveća i nakon što je na francuskom uzviknuo „Živeo kralj“ skočio je na papučicu automobila i pucao u pravcu kralja iz pištolja mauzer. Šofer je u tom trenutku uhvatio atentatora, a pukovnik Piove ga je sabljom oborio na zemlju.

Pukovnik Piove udara sabljom atentatora. Ministar inostranih poslova Bogoljub Jevtić (u cilindru) trči ka automobilu

Dva metka su pogodila kralja u grudi, a ostala su završila u telu generala Žorža koji je pokušao da zaštiti kralja.  U opštem metežu policija je počela nasumično da puca na gomilu i od tih metaka povređen je Luj Bartu u podlakticu. Černozemski je nastavio da puca i kada je oboren na zemlju, a potom ga je besna gomila linčovala.  Ljudi su potrčali da pomognu umirućem kralju koji je polako gubio svest. Luj Bartu je lakše ranjen, ali je usled neadekvatne lekarske pomoći iskrvavio i umro u bolnici Božiji dom. General Žorž je teško ranjen sa četiri metka, ali je nakon uspešne operacije uspeo da preživi. Černozemski je umro istog dana ne progovorivši nijednu reč. Kralja Aleksandra je automobil odvezao u prefekturu gde je izdahnuo nešto pre 17 časova. Prefektura je bila svečano dekorisana jer je u njoj planiran prijem nakon polaganja venca na spomenik. Otprilike u vreme kada je preminuo, kralj je po protokolu trebao da stigne u istu zgradu, na početak svečanog prijema pred polazak u Pariz. Kada joj je stigla vest o smrti supruga, Kraljica Marija je zahtevala da ga vidi onakvog kako je poginuo, iz tog razloga je telo kralja samo prekriveno zastavom i ostavljeno na kanabetu na kom je i umro, u kabinetu marseljskog prefekta. Sutradan, na istom mestu gde se dan ranije iskrcao, kraljevo telo je uneseno u razarač Dubrovnik i krenulo put Jugoslavije…

Telo kralja Aleksandra u marseljskoj prefekturi

Detalj spomenika u Marselju

Atentat na kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marselju najavio je krvave i brutalne događaje koji će u narednim godinama preplaviti Evropu i uvesti čitav svet u rat. Ako događaj posmatramo sa humanističke strane, on je prožet tragikom dostojnom nekog antičkog ili šekspirovskog sižea. U našoj sredini ovaj regicid još uvek čeka svog dramaturga. Nedugo nakon tragedije Francuska je podigla dostojanstveni spomenik u čast žrtava Marseljskog atentata. Tokom i nakon Drugog svetskog rata u Jugoslaviji su porušeni svi spomenici kralju Aleksandru I. Kultura sećanja na ovaj događaj gotovo da ne postoji. Kralj Aleksandar se danas shvata kao ničiji jer zemlje čiji je suveren bio više nema. Nažalost, zemlje koje su nekada činile njegovu Jugoslaviju nemaju osećaja za čuvanje uspomene na svoj zajednički život i prošlost. Stoga, nije ni čudo što se Francuska i danas  potpunije seća ovog događaja, nego ona iz koje potiče praunuk vožda Karađorđa.

 

Milorad Stokin je autor i urednik Fragmenata kulture i Fejsbuk stranice Fragmenti prošlosti