Kultura sećanja

Milena se zove to jedinstveno čudo…

„Igrala je već 100, 200, 300 puta… Voli ona kameru i kamera voli nju. Voli je i svetlo i kostim i šminka… vole je scenaristi, pisci, ljudi svih struka… I ugledni stranci, nobelovci i avijatičari… Vole je naročito Rusi, Francuzi, Amerikanci i Srbi… Dakle i ostali najvažniji narodi.  Takođe jedna grupa španskih toreadora, takva je situacija… Vole je reditelji, producenti, Romi i milioneri, bosanski rudari, patrijarsi, lično hodže i kardinali… Naročito po kišnom vremenu vole je milicioneri, baštovani i apotekari… Čak i ćevabžije, prodavci čarapa i rekorderi… Takođe ugostitelji i moleri… Finansijeri kada nude male honorare vrlo se stide… A filozofi ne pitaj… Takva je situacija… kako je to moguće? Bivalo je… Desi se, šta ćeš ljudi smo… Pojavi se glup reditelj i blesav producent… Ona pređe preko toga… I onaj muljavi partner izađe iz kadra ona pređe preko toga… I nije bilo toga da se njena igra ne zalepi za svakoga… Takva je situacija… Jer pronose se vesti da je jedna četa vojnika u prvomajskoj paradi pala u nesveset kada su je ugledali… Takva je situacija… Umalo da zaboravim koliko je vole mali psi i krompiri, razne bombone i gramofoni… Kamera i objektiv samo mašu repom… Takva je situacija… A sad je nema… Velika je to nezgodacija… Vreme je ludo… Milena se zove to jedinstveno čudo…“

 

Tekst reditelja Dušana Makavejeva pročitao je Vojislav Brajović na sahrani Milene Dravić 19. oktobra 2018. godine na Novom groblju u Beogradu.