Arhitektura

Palata koja je dovela kosmopolitizam u Srbiju

Velelepna palata hotela Moskva najviše je zaslužna što su Terazije postale ono što su danas. U vreme kada je izgrađena  potpuno je izmenila siluetu Beograda, postala je glavni orijentir u gradu i bila jedna od prvih zgrada u  stilu secesije na našim prostorima. Ono što je najbitnije ova palata je donela duh kosmopolitizma u Beograd  i načinila našu prestonicu primamljivijom tačkom na mapi Evrope.

Piše: Milorad Stokin

Danas su nam Terazije nezamislive bez svog prepoznatljivog zdanja, ali početkom 20. veka nije bilo nikakve naznake da će jedna takva palata krasiti Beograd. Svega dve godine nakon Majskog prevrata, verovatno i zbog toga što se politička klima stabililizovala, carsko osiguravajuće društvo Rosija iz Petrovgrada odlučilo je da za potrebe svog predstavništva izgradi monumentalnu i reprezentativnu zgradu u Beogradu. Izbor je pao na najlepše mesto na terazijskom platou na kome se  već nalazila poznata kafana Velika Srbija. Ova odluka nije doneta nimalo slučajno, već je za nju lobirao Svetozar Vukadinović vlasnik Velike Srbije koji je otišao u Rusiju sa ponudom tamošnjim kompanijama da podignu zgradu svog predstavništva u Beogradu.

Skulptura Žena sa tri deteta

Prostor na Terazijama je bio idealan za jednu monumentalnu građevinu, koja bi se tako izdizala na savskoj i dunavskoj padini, i bila okrenuta ka austrougarskoj strani, što je bilo veoma važno, jer je ova velika ruska investicija u Srbiji bila i značajan politički akt. Ubrzo je raspisan konkurs na koji je pristiglo čak dvanaest radova. Pobedu je odneo rad zagrebačkog arhitekte Viktora Kovačića, ali kako se uprava Društva nije složila sa odlukom žirija odlučeno je da se realizuje projekat arhitekte Jovana Ilkića. Arhitekta je palatu projektovao u maniru secesije, dominantnog evropskog umetničkog i arhitektonskog stila tog doba, sa elementima ampir stila, koji inspiraciju nalazi u antici. Izgradnja palate koja će nositi naziv Rosija i pod čijim će se krovom naći kancelarije, luksuzni hotel, kafana i radnje, započeta je 1905. godine. To je za pojmove tadašnjeg Beograda bio događaj bez presedana, pa su radoznali građani u čudu gledali zidanje temelja koje je već samim svojim opsegom nagoveštavalo da će tu nići jedno monumentalno zdanje. Temelj je zidan gotovo godinu dana i bio je ojačan sa 82 drvene grede, 30 vagona varenog gvožđa u šipkama i 10 vagona tvrdog ripanjskig kamena. Zidanje ciglom  je počelo naredne 1906. godine, na čemu su radili zidari iz Crne Trave, planinskog naselja na jugoistoku Srbije, pod nadzorom samog arhitekte Jovana Ilkića. Po prvi put u Beogradu je upotrebljen armirani beton za međuspratnu konstrukciju, prema sistemu firme iz Štutgarta. Na materijalu se nije štedelo: crveni granit kojim je obložen parter dovezen je čak iz Švedske, korišten je i najfiniji ripanjski granit, fasada je bogato dekorisana mermerom, žućkastim pločicama i ornamentima zelene boje koji su izrađeni u čuvenoj fabrici Žolnai u Pečuju. Zahvaljujući Žolnai keramici Beograd je dobio zgradu poput onih u Austrougarskoj, dok je prvobitna ornamentika krova bila nalik na onu koju ima Muzej primenjene umetnosti u Budimpešti. Fasada je takođe dekorisana i skulpturom Žena sa tri deteta i alegorijom Glorifikacija Rusije koja slavi Rusiju kao privrednu i pomorsku silu.

Glorifikacija Rusije (foto: Milorad Stokin)

Kada je palata izgrađena nije joj bilo ravne u Beogradu. U njoj se nalazio prvi lift, koji je nazvan uspenjačom, zgrada je imala sopstveno električno osvetljenje, parno grejanje, četrdeset soba i salone, elegantnu terasu i kafanu u kojoj su pripremana srpska i francuska jela. Svečanost otvaranja izvedena je iz dva dela samo iz razloga da se ne bi pravila velika pompa i izbegao politički značaj otvaranja ovog zdanja. Palatu je najpre otvorio  kralj Petar I Karađorđević, na Novu godinu 1908. godine, a tri dana kasnije otvorena je i za javnost svečanim prijemom uz koncert Kraljeve garde. Po otvaranju zgrada je pod svojim krovom držala hotel, kvartire za rentu, kafanu, restoran i kancelarije srpske filijale Osiguravajućeg društva Rosija za čijeg je direktora postavljen Svetozar Vukadinović, vlasnik nekadašnje kafane Velika Srbija. Ubrzo je kafana Moskva postala omiljeno okupljalište beogradske elite, kako političke i poslovne, tako i intelektualne i umetničke. Godine 1910. u njoj je osnovan Srpski olimpiski klub (komitet). Kafana je bila čuvena po svojim paštetama sa mesom i sirom, belom ribom sa majonezom, pečenjima, najboljim stranim vinima i pivima. Tu ste mogli svakodnevno čitati inostranu štampu i slušati bečku muziku, iako su na nju često negodovali pripiti gosti, pa je dolazilo i do incidenata.

Jedno od retkih beogradskih zdanja koje je zadržalo originalni izgled u gotovo svim detaljima (foto: Milorad Stokin)

Niko ko je od stranaca posećivao Beograd nije zaobilazio ovu kafanu. Nju je čak opevao francuski pesnik Emil Oman u poemi Moskva, kuća – grdosija, a ovde je tokom 1937. godine sniman film Ultimatum Eriha fon Štrohajma. U Prvom svetskom ratu zgrada je oštećena kada je na njen zadnji kraj pala austrougarska bomba i srušila apoteku porodice Viktorović i Patrijaršijski dom. No, život se brzo nastavio, a o tome piše  književnik Branimir Ćosić u romanu Pokošeno polje:Moskva bi opravljena, rupe od granata nekako zazidane, kafana počišćena i proglašena za oficirsku kasinu. U njoj se pojaviše kolači, bela kafa sa kremom, kelneri u belim kaputićima i krutim ogrlicama …” Kada je Beograd u ovom ratu okupiran u hotelu su bili su smešteni visoki oficiri i komandanti. Nakon rata palata je prodata je Ujedinjenoj banci, ali već 1923. godine otkupljuje je Poštanska štedionica koja je ovde otvorila svoj prvi šalter, o čemu svedoči spomen-ploča koja danas stoji na zdanju. U delu iz Balkanske ulice i dalje je ostao hotel, a kafana postaje omiljeno mesto ruske emigracije i beogradskih intelektualaca. U njemu su stalni gosti bili i Nikola Pašić, koji je uvek ostavljao bakšiš od pola dinara, kao i Branislav Nušić koji je na njegovom drugom spratu predsedavao Srpskim novinarskim udruženjem.

Ovde je bilo sedište Grupe umetnika, kojoj su, pored ostalih, pripadali Sima Pandurović, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović i Stanislav Vinaver. Ivo Andrić je voleo da sedi sam i pije blagu kafu sa ratlukom, a kada je postao popularan nakon Nobelove nagrade odabrao je intimniji sto na galeriji kafeterije. Tokom svoje bogate istorije hotel ugostio brojne predstavnike svetskog džet-seta, koji su u Beogradu boravili privatno ili zvanično. Neki od njih su Albert Ajnštajn, Robert de Niro, Kirk Daglas, Džek Nikolson, Alfred Hičkok, Ričard Nikson, Iv Montan, Rej Čarls, Orson Vels, Lučano Pavaroti i drugi. Hotel danas raspolaže sa 130 soba, od kojih neke nose nazive ljudi koji su u njima odseli: Roberta de Nira, Alberta Ajnštajna, Indire Gandi, Lučana Pavarotija, Maksima Gorkog i Alfreda Hičkoka, predsednički apartman je opremljen nameštajem iz doba dinastije Obrenović. Poslastičarnica je čuvena po svom Moskva šnitu, originalnoj torti od ananasa, višnji i badema, koju je 1974. godine osmislila Anica Džepina, tadašnja šefica poslastičarnice hotela. Palata je 1968. godine proglašena spomenikom kulture, četiri godine kasnije započeta je opsežna restauracija, a 1979. godine je stekla status kulturnog dobra od izuzetnog značaja. Sledeća kompletna restauracija završena je 2013. godine. Danas ova  velelepna palata danas sija svojim punim sjajem i jedno je od retkih beogradskih zdanja koje ne samo da je opstalo kroz burnu istoriju grada, već je i zadržalo svoj autentični izgled u gotovo svim detaljima.

Izvori:

Ž. Škalamera, Secesija u arhitekturi Beograda 1900–1914, Novi Sad, 1967.

T. Borić, Terazije – urbanistički i arhitektonski razvoj, Beograd, 2004

M. Lopušina i D. Lopušina – Hotel Moskva – prvih sto godina, 2008.

Saša Mihaljlov –  Hotel Moskva, Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, 2009.

Milorad Stokin je autor i urednik Fragmenata kulture i Fejsbuk stranice Fragmenti prošlosti