Intervju

Nikola Radosavljević: Sve manje smo okrenuti svojoj kulturi

U četvrtak 27. septembra sa početkom od 19 časova u izložbenom holu Narodne biblioteke Srbije biće otvorena izložba pod nazivom Hazarski rečnik grafičara Nikole Radosavljevića. Nikola je do sada dobitnik osamnaest nagrada i priznanja iz oblasti crteža i grafike, od kojih je posebno značajna zlatna  medalja Praškog kvadrijenala, koju je osvojio kao deo tima nacionalnog studentske sekcije u Pragu 2015. godine. Nikola danas radi kao saradnik-demostrator na predmetu grafika Fakulteta primenjene umetnosti u Beogradu, a ovih dana upravo izložbom Hazarski rečnik brani svoju doktorsku tezu koju će realizovati putem likovnog žanra knjiga umetnika. Tim povodom urednik Fragmenata kulture je sa Nikolom popričao o izložbi, ali i o ulozi umetnosti u savremenom svetu, kao i razlozima zbog čega čovek današnjice sebe danas najmanje traži u kulturi i umetnosti.

Izvadite mrtve iz reke, 200x175cm, crtez u boji na papiru, 2017.

Odbranu svoje doktorske teze sprovodiš kroz žanr knjiga umetnika. Koja je osnovna ideja tog žanra?

Knjiga umetnika se u istoriji umetnosti pojavljuje tokom pedesetih godina prošlog veka, u različitim oblicima i praksama. Na preskoke  postoji kao samostalni rad, ali se većinski vezuje ili za slikarstvo ili za grafiku. Prvi pravi primerci knjige umetnika postoje još dublje u istoriji umetnosti, ali ona koju danas poznajemo, i kojom se i ja bavim, poznajemo od devedesetih godina. Knjiga umetnika je grafički žanr koji je nastao kao aktivistički umetnički čin, i potreba da se putem slike brzo prenesu informacije sa jednog mesta na drugo. Zbog lakoće transporta i izrade, ovo je bio medij koji je umetnicima služio da oblikuju sistem i da se kreativno izraze unutar aktivizma. Danas, ovo je snažan eksperimentalni umetnički format koji u sebe uključuje sve dostupne umetničke prakse. Moj doktorski umetnički projekat preuzima osnove različitih tipova knjige, objedinjujući ih likovnim elementima karakterističnim za moja umetnička istraživanja.

Zašto Hazarski rečnik?

Pojam Hazarskog rečnika preuzet je od istoimenog Pavićevog romana, i celokupni projekat nije namenjen ilustrovanju ili opisu onoga što roman izlaže. Pavićev rad je meni bio inspirativan u svom podtekstu, odnosno onome što se čita između redova knjige. Hazarski rečnik je pre svega simbol jednog višeznačnog skupa likovnih simbola kojim pokušavam da iskomuniciram sa posmatračem kroz vizuelne, taktilne i prostorne elemente izložbe. Motiv pejzaža koji dominira na radovima predstavlja utopijsku sliku društva kojoj težimo, i ponuđen je publici kao prostor za beg od društva u kome su trenutno. Kao što znamo, prema Pavićevom romanu, Hazari su se sami izbrisali iz istorije sveta pripajajući se jednoj od tri svetske religije, bez pouzdanih zapisa kojoj religiji tačno. Na određen način, lako povlačim paralelu između izgubljenih Hazara, i ovoga što se sa nama događa danas. Sve manje smo okrenuti svojoj kulturi. Sve manje cenimo sopstveno nasleđe. Sve manje se bavimo svojom tradicijom na zreo način. Bojim se da je ovo društvo odnegovalo određene kulturne i  ideološke simbole nacije koji joj nikako nisu potrebni, i da se u moru antikulturnog materijala gubi ono što nas čini državom i narodom.

Detalji izložbe Hazarski rečnik (kliknuti za veći prikaz)

Pretpostavimo da shodno temi ni izbor prostora izložbe nije slučajan?

Nikako. Biblioteke kao institucije neguju transfer znanja, informacija i ideja, što je osnovno polazište za izradu knjige umetnika. Klasična, industrijska knjiga je skup slovnih znakova koji čitani u nizu daju smislen tekst putem koga se znanje prenosi ili usvaja. Knjiga umetnika radi isto to, samo drugim elementima. Svakodnevnim posetiocima biblioteke će biti ponuđeno isto ono iskustvo čitanja i saznanja koje svakodnevno imaju kroz klasičnu knjigu, samo putem drugih elemenata i materijala. Narodna biblioteka Srbije će, metaforički rečeno, ugostiti knjige ,,sestre”, čime će celokupna publika i svi korisnici moći da otkriju potpuno novu dimeziju knjige i vizuelne umetnosti.

Na koji način će biti organizovana tvoja izložba i koja je njena osnovna ideja?

Izložba putem prostornih odnosa radova transformiše galerijski prostor u ambijent koji postaje knjiga. Svi posetioci postaju deo rada od momenta kada stupe u prostor. Konkretne pozicije radova su pažljivo isplanirane, i nose određene poruke. U centru izložbe organizovan je prostor za publiku, kao mesto susreta i razmene između: knjige i posmatrača- publike sa publikom- knjige sa knjigom- svih njih sa prostorom. U ovoj organizaciji knjiga je dominantni format koji formuliše kretanje posmatrača navodeći ga da opaža i sluša svet oko sebe.  Osnovna namena izložbe je okupljanje, ali ne radi otvaranja postavke ili posmatranja radova. Ovo okupljanje ljudi u prostoru koji nudi utočišta na papiru i u knjigama je moj lični apel ovom društvu da počne da se budi.

Kako nastaju tvoja dela i koja sve znanja i veštine jedan umetnik poput tebe mora da poseduje?

Nastaju prilično spontano, u procesu između slušanja muzike, gledanja filmova, planinarenja, čitanja, i crtanja. Crtež kao moj glavni medij po umetničkoj vokaciji  insistira na izolaciji i povlačenju u prirodu. Biti autor jednog rada koji zadovoljava neke lične parametre kvaliteta sa sobom povlači velika odricanja i kompromise.  Kada se počinje sa novim ciklusom radova, često umem i nedeljama da ne napustim stan. Nastajanje dela je proces u kome se umetnik razvija intelektualno, kao da ponovo prolazi čitav proces učenja ispočetka. Tu je i kontemplacija stvarnosti- pokušaj da se usvoji svet oko sebe i definiše atmosfera, odnosno metod kojim će radovi biti izvedeni i kome će oni biti namenjeni. Grafika je pre svega tehnološki proces. Za razliku od crteža ona je dosta agresivnija i fizički zahtevnija. Opasna, takođe. Ozbiljne nesreće se svakodnevno dešavaju u grafičkim studijima. Ovo je medij koji od mene zahteva savršeno poznavanje hemijskih svojstava metala, kiselina, lakova i ulja sa kojima ću raditi.

Koliko apstrakcije ime u tvojim delima?

Jako malo, zapravo. Iako me često karakterišu kao nekoga ko se bavi apstrakcijom, ja mislim da zaista nemam nikakve veze sa tim. Moji radovi su prilično jasni prikazi pejzaža kojih se prisećam iz određenih, opravdanih razloga. Meni su ta mesta prostor na koje uvodim sadašnje, prošlo i buduće vreme u pokušaju da razumem šta sa sobom dalje. Kroz izradu svakog od radova, duboko “kopam” po sopstvenoj memoriji tražeći odgovore na pitanja koja su goruća u tom momentu. Čak iako ponekad predstavljeni motiv izgubi svoju formu i ne prikaže najjasnije šta je na papiru, postoji razlog i za to. Kao neko ko ima dvadesetsedam godina i pokušava da ostvari osnovnu egzistenciju, a da nastavi da se bavi onim za šta sam se školovao, i meni se vid često pomuti, i ne mogu najlakše da sagledam budućnost. Svi moji radovi direktna su refleksija mene u datom momentu, u pokušaju da u masi posmatrača kojima se rad izlaže ponudim instrumente i/ili rešenja onome ko ima iste probleme ili previranja kao ja.

Je l’ vam fali nešto? Ako fali-menjajte.

Koja je uloga umetnosti u današnjem vremenu?

Verujem da se od samog nastanka do danas ta uloga nije puno promenila, ali da je svakako proširila svoja polja delovanja. Umetnost jeste instrument kojim se može uticati na javno mišljenje kroz različite parametre, ali ona je pre svega prostor za obrazovanje i saznanje. Zanimljivo je da je upravo savremena umetnost jasna refleskija svakodnevnog života. Bez obzira na razlike koje posedujemo, ona u galerijski prostor na najdirektnije moguće načine prepisuje svakodnevnice koje su nama dobro poznate.  Iz ovoga je moguće razumeti da je jedna od uloga umetnosti danas da nam predstavi naš život kao takav, u pokušaju da sagledamo sopstvene pozicije i definišemo društvene probleme sa kojima smo suočeni na svakodnevnom nivou.

Kako to objasniti današnjem čoveku koji od svog života beži u rijaliti?

Zapitati ga od čega beži. Zašto se beži bilo gde. Je l’ nešto nije u redu? Je l’ vam fali nešto? Ako fali-menjajte. Ovo je formula po kojoj umetnički radovi najinvanzivnije utiču na publiku. Današnjem čoveku prvo je potrebno objasniti da se ulaz u galerije ne plaća. Umetnost nastaje da bi bila dostupna svima. Galerije su prostori informisanja na isti način na koji je i televizija, biblioteka, škola ili radio. Umetnost je odavno postala mesto susreta autora i nepoznatog posmatrača na kome će doći do razmene ideja, emocija i stavova. Svaki posmatrač zasigurno sa umetničke postavke odlazi bogatiji za iskustvo, a u većini slučajeva i mnogo više od toga.

Razgovor vodio Milorad Stokin, urednik Fragmenata kulture i FB stranice Fragmenti prošlosti