Estetika

Poimanje lepog kroz istoriju

Od kada je postao svestan sebe čovek je pokušao da shvati i uobliči svet koji ga okružuje. Veliki mislioci su od davnih vremena pokušavali razlučiti pojam lepog. Kroz istoriju lepim je smatrano ono što je simetrično, harmonično, uzvišeno, ljupko, otmeno, blistavo, sjajno… Već vidimo da je ovaj pojam veoma neodređen, ali to i nije neko čudo ako uzmemo u obzir da pokušaj poimanja lepog ima milenijumsku istoriju. No, krenimo od slavne antike, od koje bismo i danas imali mnogo da naučimo.

Piše: Milorad Stokin

Grci su lepo nazivali kalon, ali su koristili i druge nazive poput symetria koja je značila vizuelno lepo i harmonia – zvučno lepo. Rimljani su lepo nazivali pulchrum, i taj naziv se zadržao sve do srednjeg veka da bi se izgubio u vreme renesanse kada se javlja termin bellum koji se u početku odnosio samo na lepotu žena i dece (muškarce nisu smatrali lepim). U antičkom periodu lepo je bilo u istoj ravni sa umetničkim, tako da je samo poimanje umetnosti u isto vreme i poimanje lepote. Za antičke mislioce umetnost je ono što je čovek svojom inteligencijom dodao prirodi, pa je tako umetnost zapravo prerađena priroda. Pitagorejci su lepo definisali prema teoriji o proporciji delova. Po njima lepo se moglo odrediti proračunom, a Platon se nadovezuje na to i smatra da je lepo ono što poseduje meru, dok je ružno nedostatak nje. Platon je umetnost odredio kao čulni fenomen koji izaziva oduševljenje, što je smatrao jako štetnim, osim arhitekture koja stvara nešto što je korisno i upotrebljivo. U starijim danima Platon ublažava stav, pa muziku i umetnost proziva korisnim zbog vaspitne uloge i neškodljivog uživanja. Iako je Platon bio veoma kritičan prema umetnosti, on je dao jednu od najsveobuhvatnijih definicija lepote i njene uloge u životu čoveka. U svom čuvenom delu Gozba Platon je suštinu lepote odredio kao nešto za čime filozof traga celog života. Lepota je nešto večno, univerzalno, nešto što ne može ni da postane ni da propadne. Ideja lepote je u potpunom skladu sa principom Erosa, nagonom koji deluje u nama i teži besmrtnosti, a iskazuje se porivom za produkcijom i množenjem. Prema tome ako iza sebe ostavimo decu, pesmu ili umetničko delo imamo učešće u principu jedne trajne lepote. Ovaj nagon božanskog dela u nama da bude očuvan zapravo je sastajanje duše same sa sobom, a lepota nam pomaže da izdvojimo besmrtni i neuništivi element koji postoji u svakom od nas. Za Aristotela lepota je u veličini i poretku, a lepota nastaje iz sklada broja i veličine i taj odnos je uporedio sa državom u kojoj je broj stanovnika u potpunom skladu sa njenom veličinom. Umetnosti je vratio dostojanstvo i odredio je kroz ideju katarze odnosno duševnog pročišćenja putem umetnosti. Katarzom se može popuniti praznina u duši i očistiti od nezdravih pojava, dovođenjem tela i duha u ravnotežu. Sve ove ideje koncipirao je kroz antičku tragediju.

Antički ideal lepote muškog tela održao se do danas

Na samom izmaku onoga što danas zovemo antičkim periodom umetnost je spala na puku zanatsku veštinu, a umetnička dela na običan dekor. Bilo je to vreme cvetanja religijskog misticizma u Rimu, pa se u skladu sa tim do lepote dolazilo asketizmom i očišćenjem. Ovo sad već zvuči kao uvod u srednji vek, zar ne? U srednjem veku umetnost je već spala na to da je smatrana štetnom, pojam lepote nije bio definisan i mešan je sa božijim imenom. Sveti Avgustin je stvorio formulu lepog i sveo je na tri karakteristike: umerenost, oblik i sklad, a Toma Akvinski na celinu, srazmer i sjaj. Kroz ceo srednji vek pojam lepote bio je sinteza proporcije i sjaja (consonatia et claritas). No, ovaj period koji danas nazivamo „mračnim“ pojmu svetlosti davao je veliki značaj, čak toliki da su za nju postojali brojni i zvučni sinonimi poput claritas, fulgor, respledentia, fulgor, lux, lumen, lucidus, illustro.

Renesansni filozofi su potpuno okrenuti prirodi i čoveku, a lepim je smatrano ono što je u proporcijonalno i harmonično. Umetniku su konačno dali poseban status, prekidajući dugu tradiciju u kojoj je smatran običnim zanatlijom. Tačnije, filozofi su dali, ali ne i naručioci koji će još dugo vremena slikare i vajare shvatati kao obične zanatlije. Takav tretman imao je i Mikelanđelo za vreme oslikavanja Sikstinske kapele, a papa Julije II najsurovije ga je ponižavao tokom rada na onome što danas predstavlja jednu od najveličanstvenijih kreacija ljudskog duha. Nakon renesansnog perioda više ništa neće biti isto, a izvanredan procvat umetnosti i humanističkih nauka otvorio je put dolazećim misliocima da još preciznije definišu pojam lepog.

Rafaelova freska „Atinska škola“ najbolji je primer sklada i simetrije kao i renesansnog pozivanja na antičke uzore

Imanuel Kant svojim delom je utvrdio estetiku kao naučnu disciplinu

Sredinom 18. veka formira se pojam ukusa, a Aleksandar Baumgarten stvara novu naučnu disciplinu pod nazivom estetika i integriše je u filozofiju. Njegova stremljenja će tek pola veka kasnije uobličiti veliki Emanuel Kant koji je dao jedan od prvih vodiča kako možemo prosuditi da li je nešto lepo. U svom delu Kritika moći suđenja obrazložio je da lepim možemo smatrati samo ono u čemu ne vidimo materijalni ili fizički interes, zatim da se oko onoga što je lepo moraju složiti svi ljudi, lepo je ono što nema upotrebnu svrhu, odnosno da je čista lepota u ukrasima, koji postoje samo zbog sebe samih (a ne npr. u nekoj ukrašenoj čaši koja služi i nekoj drugoj svrsi) i konačno da ako smatramo nešto lepim nećemo uvažiti mišljenja da to nije lepo. Naravno, ovo je najprostiji sažetak prilično zamršene Kantove postavke sudova ukusa, koja se ne može lako shvatiti bez pažljivijeg proučavanja. Nakon ove postavke sudova ukusa javlja se estetska teorija larpurartizma koja je zagovarala da umetnost postoji jedino radi sebe same i da ne treba da ima ni moralnu ni društvenu ulogu. Na ovom stanovištu zasnovana je čitava epoha rokoko stila.

Fragonarova „Ljujaška“ (1767) je čist primer rokoko ideala lepote

Klasicistički ideal lepote zasnovan je na načelu harmonije, proporcije, reda, sjaja i lepote celine (stoga nije baš shvatljivo kako su se klasičari oduševljavali krhotinama antičkih hramova i skulptura). Sve ono što je u prošlosti važilo za ideal lepote počinje da se urušava u periodu 19. veka, a potpuno se ruši nakon društvenih kriza u narednom veku. Romantizam 19. veka ruši estetske kanone i postavlja suprotne kroz razobličavanje forme, simetrije i ukidanja neprikosnovenosti velikim uzorima. Nakon toga javljaju se brojni pravci u umetnosti koji napuštaju pojam lepote i ističu izražajno, karakteristično i ružno kojim se svet uzdrmava i budi iz uljuljkanosti i ukazuje na strahote sveta u kome živimo. Ipak, u isto vreme javlja se umetnički pokret Art Nuvo (secesija)  kao reakcija na rigidni akademski stil u umetnosti koji se zasnivao na jasnim pravilima i upustvima kako treba da izgleda umetničko delo. Secesija je negovala stil lepršave lepote, inspirisana floralnim motivima ističući lepšu stranu života i funkciju umetničkog dela koji taj život ulepšava i daje mu smisao. Razvoj secesije iznenadno i brutalno je preseklo izbijanje Prvog svetskog rata nakon koga svet nije mogao da se zadovolji njenom idiličnom iluzijom, pa je potražio sebe u tzv. estetici ružnog i tamnoj i ogoljenoj ideji ekspresionizma koja je u prvi plan stavljala sumornu svakodnevnicu, prizore socijalne nepravde, ubistava, nemoralnosti, patoloških stanja…

Kao što smo videli, poimanje lepote kroz istoriju je doživelo brojne metamorfoze. Način na koji gledamo svet oko sebe u mnogome zavisi i od samog sveta, ali i nas samih. Težnja čoveka za lepotom potpuno odgovara njegovom neprihvatanju sveta u kome se našao. Iskonska težnja da se ode u onostrano, u svojevrsni Edenski vrt gde vlada idila i uravnoteženost vapila je kroz vekove i svoje najsigurnije utočište našla u dodiru sa lepotom kroz stvaranje umetničkih dela i njihovu percepciju. Zvuči kao iluzija, ali da se razumemo, čovek bez snova, iluzija i ulepšavanja stvarnosti ne bi mogao da živi.