Čuvari baštine

Program „Beograd- Mihailov grad”

„ Kada su posle primanja grada topovi na beogradskom gradu i zvona beogradskim crkvama objavili, da je Beograd slobodan srpski grad, ponesen velikom narodnom radošću, Stojan Živković se, pred svojom radnjom, Tri košnice na Terazijskom sokaku, popeo na jedno bure, raširio je ruke i sakupljenoj omladini oko sebe uzviknuo je: „Deco, slavnog serbskog naroda, čuvajte naš herojski beli grad, branite ga uvek od njegovih dušmana i budite dostojni njegove istoričeske slave. To vam je amanet nas, stari, koji odlazimo sa ovih kratkih životnih staza“

Poleksija D. Dimitrijević-Stošić,

Aprilske svečanosti 1867. godine.

Piše Snežana Pavlović

Prateći navedeni citat, a osećajući potrebu za stvaranjem novog koncepta učenja, utemeljenog na integrisanim sadržajima humanističkih i umetničkih disciplina, program Beograd-Mihailov grad je u stvari pokazna vežba nove paradigme obrazovanja, koja ukazuje na potrebu celovitog sagledavanja činjenica, aktivnom učestvovanju u procesu učenja i ukoliko je moguće realnom ambijentu koji pomaže da oživite određenu epohu ili sadržaj. Po naslovu programa, pretpostavka se nameće, da je reč o programu koji govori o političkoj i vojnoj istoriji srpske države i Beograda u periodu od pre 150. godina, međutim, ideja je da kvalitet i odlike jedne epohe, sagledamo u svetlu svakodnevnog života svih slojeva društva, naučnih i kulturnih dostignuća, životnih navika, privrede, sporta, dokolice…. Knez Mihailo Obrenović III, u kontekstu priče o Beogradu, je istorijska ličnost u kojoj se prepoznaju vrednosti jedne epohe, stremljenja srpskog društva da posle teškog viševekovnog ropstva, traži izlaz i put ka evropskoj stvarnosti, imajući istovremeno teret i prisutnost svih tekovina Osmanske imperije. Beograd u njegovo doba, na samom početku vladavine, bio je grad od jedva 20.000 stanovnika, sa četiri kaldrmisane ulice, nekoliko kuća sagrađenih po ugledu na zapadnoevropske građevine, jer je neprestano pretila opasnost da Turci bombarduju sa Kalemegdana, jednom zdravstvenom ustanovom koja je bila „kuća sumašedših“ ili dom za mentalno obolela lica, prilično oskudnom privredom uz nepostojanje razvijenih službi i institucija koje su inače odlika uređene države. Po uzimanju ključeva grada i odlaska turskog stanovništva, sasvim prirodno, dolaze nove prilike, koje bude prestonicu i Srbiju i usmeravaju ka zapadnoevropskim vrednostima, načinu života i uređenju privrede i društva. Beograd će i tada, kao i sada, biti mesto gde „orijent gleda Zapadnu Evropu“, ali sa jednim posebnim kvalitetom, da će upravo on biti mesto, susreta i ukrštanja dva velika sveta sa svim odlikama koje imaju dve velike imperije.

Posebnost i lepotu izvođenja ovog programa daje realan ambijent, ili Konak kneginje Ljubice, u kojoj je Mihailo proveo jedan deo svojih dana u detinjstvu, odnosno imao je godine, koje su imali i naši gosti, učenici Osnovne škole „Petar Petrović Njegoš“, Baletske škole „Lujo Davičo“ i Škole za negu lepote.

Predavanje o prošlosti Beograda

Pažljivo odabrani tematski sadržaji i raznovrsne aktivnosti (izrada kostima, nakita, ličnih stvari, ordenja, mačeva, maketa) vodio nas je u pojedinosti beogradskog života sredinom devetnaestog veka. Posela i balovi, sport i takmičenja, medijska kultura koja se razvija kroz čitanje Beogradskih novina i pojave litografije, raskošni talenti slikara Stevana Todorovića i Anastasa Jovanovića, prehrambene navike i kultura odevanja su oblasti koje su nam pomogle da stvorimo najverodostojniju sliku te epohe.

Muzeji i ustanove kulture, su pored toga, što čine naše kulturno nasleđe i svojevrsne ambijentalne učionice. Muzej nije dovoljno posetiti, on je mesto gde se uči, stvara, promišlja prošlost, sadašnjost i budućnost, gde se razvija kulturni identitet ličnosti i umetničke vrednosti.
Imajući bojazan, da jedna priča o Beogradu, koja govori o jednom vremenu unazad 150. godina, možda za današnje mlade ljude, na pragu polaska u srednju školu, može da bude anahrona i nedovoljno privlačna, autor ovog programa pristupa integraciji zanatskih i umetničkih veština kao pokretača kreativnosti uz priče o najednostavnijim životnim navikama Kneza Mihaila…
Učenici Baletske škole „Lujo Davičo“ izveli su spletom građanskih igara i valcera simulaciju pravog posela i bala kakve je priređivao knez Miloš, a kasnije i knez Mihailo.


Svoj talenat i umeće u pravljenju frizura pokazali su učenici Škole za negu lepote i dokazali da zanatsko obrazovanje itekako može da bude u funkciji razvoja kulture i umetnosti, i da njihovo prisustvo u aktivnostima ovakvog tipa daju posebnost i vidljivu lepotu.
Najlepši i najvredniji utisak su zadovoljstvo, aktivnost, zainteresovanost i ushićenje učenika na kraju dvočasovnog programa, koji su potvrdili da osećaju potrebu da nastava bude organizovana upravo na isti način, i da to značajno utiče na njihovu motivaciju da dalje istražuju i uče.
Kao zaključak bi mogli da istaknemo, da bi bilo dobro da se pokrene diskusija, dijalog i temeljnija saradnja ustanova kulture i obrazovanja, i da paradigma obrazovanja u kojoj svako suvereno vlada u svojoj fioci je već ispraćena u zaborav i pokazuje nemoć pred novim generacijama koji svet realnosti i ideja posmatraju drugačijim očima, otvoreni i spremni ne samo da ga proučavaju već da aktivno učestvuju i menjaju svet u kom žive. Kao što je, u meri svoje snage, činio i knez Mihailo Obrenović.

Snežana Pavlović je autorka programa „Beograd – Mihailov grad“

Autor fotografija Vladimir Živojinović / RAS Srbija