Intervju

Smiljana Popov: Ponašaj se kao da živiš ovde

Smiljana Popov je jedno od rado viđenih lica televizije Studio B gde uređuje i vodi svoju autorsku emisiju Beograd za početnike. Studirala je svetsku književnost, završila baletsku školu, sebe smatra zagovornicom urbanog biciklizma i duboko veruje da su psi najbolji učitelji dobrote i nežnosti, uz koje postajemo bolji ljudi.

Priredio Milorad Stokin

U svojoj emisiji pronašla je pravu meru „primenjene književnosti”, kako je znao da kaže Dušan Radović, i duboko veruje da novinarstvo u 21. veku može i mora da pobuđuje na humanost… Fundus emisije Beograd za početnike je zaista zavidan, pa se često i veliki poznavaoci istorije grada iznenade kada čuju neku priču ili vide neku znamenitost za koju do tada nisu znali. Smiljanine priče o Beogradu su priče koje čine život i koje svojim darom toplog i neposrednog pripovedanja uspeva da unese pravo u srca gledalaca. Kada se kamere Studija B isključe, Smiljana je ista ta nasmejana, energična i neposredna dama, jedna od onih osoba koje poseduju dar da prenose pozitivnu energiju na druge ljude, da pokreću, budu pravi apostoli optimizma i otkrivaju iznova koliko život može biti divan ukoliko mu samo dopustimo da to postane. A da je to zaista tako uverićete se  i sami kada iščitate redove ovog intervjua koji je nastao jednog toplog, letnjeg dana pod krošnjama Tašmajdanskog parka. Smiljana nam priča svoju priču o onome što je najviše pokreće i inspiriše, a to je – Beograd.

Smiljana Popov, dama koja stoji iza emisije Beograd za početnike

Koliko je tvoj lični pečat vidljiv u emisiji i koju poruku želiš da pošalješ?

Vrlo je vidljiv, i mislim da je to razlog što je Beograd za početnike voljen. Spontanost, radoznalost, sklonost ka igri sastavni su deo mene, te i emisije. Moje novinarsko i lično biće u emisiji je nerazmrsivo. Tragam za „malim pričama” o velikim idejama Beograđana kroz istoriju, pričama koje u gledaocu mogu da pobude zaista nešto ljudsko, koje nadahnjuju. Opsednuta sam misijom da novinarstvo i u 21. veku može i mora da pobuđuje na humanost…

Možeš da podeliš sa nama jednu priču koja te je naročito oduševila?

Kako je jedan obični srpski seljak Panta Čeprkalo iščeprkao Vinču. Naime, pronađe Panta čudnovate figurice u Vinči, krene peške do Beograda da ih odnese Miloju Vasiću u Narodni muzej, jer taj je srpski seljak naslućivao da tu ima nečega, čim je potegao peške u Beograd. I tako Miloje Vasić počne iskopavanja na Belom brdu i otkrije taj Brisel kamenog doba, koji postade arheološka senzacija čovečanstva!

Šta u Beogradu najviše voliš?

Kad se popnete na Beogradsku tvrđavu, i pustite pogled sa čuvenog „brega za razmišljanje” bude vam jasno zašto su se belosvetski imperatori i vojničke velesile tukle oko Beograda hiljadama godina. Koja to metropola leži na dve velike, moćne reke? I taj je pogled zadržao brojne civilizacije od Kelta i Rimljana do Turaka i Austrougara da na ovoj zemlji beogradskoj poseju seme mulitikulturalizma, koje ga je učinilo tako posebnim. Dakle multilkulturalizam, multikonfesionalnost ovog grada kroz istoriju, s druge strane beskompromisna opredeljenost Beograd ka antifašizmu – to su moji ponosi na Beograd.

„Tragam za pričama koje u gledaocu mogu da pobude nešto ljudsko, koje nadahnjuju.“

A šta ne voliš?

Civilizacijski Divlji Zapad na koji je pristao… Primordijalni stepen civilizacijske svesti i somnabulije, dakle visok stepen građanske nesvesti, plemenske, čoporativne psihologije, varvarske destrukcije i bezakonja, i palanačkog, malograđanskog mentaliteta…Beograd se pretvorio u provincijalnu, uskogrudu, zatucanu, ozlojeđenu, šovinističku palanku u 21. veku, to mu najviše zameram. I nisu nam drugi krivi, kako vazda mislimo.

Koji čovek po tebi najbolje oličava beogradski duh?

Mika Alas. Zato što su se u toj ličnosti srele i prosvećenost, i humanizam, dakle briga za opšte dobro, što je danas izumrla kategorija; vizionarstvo i genijalnost jer je bio svetski priznat naučnik, a sa druge strane, i po meni najvrlije – ta jednostavnost, skromnost, neimanje oholosti, arogancije i bahatosti. Mika Alas je od ukočene ispeglanosti elite bežao u znojave zagrljaje kafanskih svirača, boema, putnika, avanturista i rečnih alasa. Za mene su najpunokrvniji, „najrasniji“ Beograđani Duško Radović, Zoran Đinđić, najvoljeniji beogradski gradonačelnik Vlada Ilić – a nijedan nije rođen u Beogradu. Jer nije važno da li si rođeni Beograđanin ili ne, već koliko poštuješ i voliš ovaj grad. A pojedinci su ga vazda kroz istoriju činili velikim i ponosnim.

A žena?

Ksenija Atanasijević, prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu. Jedna od najobrazovanijih Srpskinja u istoriji. Uoči Drugog svetskog rata pisala je protiv Hitlera, zbog čega je kasnije hapsi Gestapo. No. najveću nepravdu doživela je od svog naroda. U ovoj našoj čaršiji teško je bilo biti žena. I još obrazovana! Zato je beogradskoj palanci lakše bilo da je proglasi ljubavnicom njenog profesora, čuvenog Branislava Petronijevića. Na odbrani njene doktorske disertacije, čak je Milutin Milanković mizogino procedio profesoru Petronijeviću: „Kolega, je l’ sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?”, aludirajući na njen briljantan um koji je tada bio ekskluzivno pravo muškog roda. Sve je to učvrstilo Kseniju Atanasijević da se još gorljivije bori za ravnopravnost žena u Kraljevini Jugoslaviji.

Najveća beogradska nepravda u istoriji?

Najvoljeniji gradonačelnik u beogradskoj istoriji Vlada Ilić, paradigma mi je „banalnosti zla” i neverovatnog umeća ovog grada da olako zaboravlja i najsvirepije „nagrađuje” zatvorima, mučenjima i bedom one koji su ga najviše zadužili. Vlada Ilić otvorio je novi „Most kralja Aleksandra I” preko Save, ali i most preko Dunava koji je spojio Beograd i Pančevo. Za njegovog mandata Beograd je dobio i tramvajsku liniju do Zemuna, podignuto je Staro sajmište, te je on rodonačenih prelaska Beograda na levu obalu Save. Započeo je izgradnju Hrama Sv. Save, stare VMA, podignuta je Glavna pošta, izgrađeni novi putevi i trgovi. Zamislite gradonačelnika koji smanjuje cenu struje. Bio je omiljen u svim strukturama, pomagao je sirotinju, znao je da svaki uspešan biznis počiva na zadovoljnom radniku, za svaki Božić i Uskrs kupovao je svakom zaposlenom štof za kapute, deci odelca… 1945. osuđen je jer su mu fabrike radile tokom rata, te jačale ratni potencijal okupatora, poslat je u zatvor u Sremskoj Mitrovici, a sva imovina konfiskovana. I baš kao u slučaju čuvenog Mike Alasa kog je ropstva spasila italijanska kraljica, na intervenciju Vinstona Čerčila, s kojim se lično poznavao, Tito ga je pred kraj 1951. pustio na slobodu, ali je nekadašnji prvi čovek Beograda ubrzo umro u potpunoj bedi, go i bos. Hranili su ga na pijaci njegovi nekadašnji radnici koji nikad nisu zaboravili kako je velik čovek bio.

Najbeogradskiji deo Beograda?

Dorćol, jer i dalje odoleva pohlepnom investitorskom urbanizmu…gde još uvek možete videti stare dućane, bircuze, zanatlije…gde je nekada bila i jevrejska, i turska, i srpska, i cincarska, i ciganska mahala… I gde su naši sugrađani živeli sa svojim komšijama drugih vera u skladu i poštovanju, za razliku od današnjeg Beograda koji je ogrezao u šovinizmu, što mu nikada neću oprostiti. Volim duh predgrađa i mislim da je prekopotreban samodovoljnom i blaziranom „krugu dvojke”.

Najnebeogradskiji deo Beograda?

Beograd „noćnih” splavova koji nedopustivo zaziđuju pogled na reke, što bi se moralo zabraniti (posebno oni na spratove preko puta Kalemegdana, od koji više ne vidite Beogradsku tvrđavu)… Najneebeogradskiji deo Beograda su Beogradi vrtoglavih štikli i otužnih silikona, džipova i njihovih bahatih vlasnika, parkiranja istih na tramvajskim šinama, biciklističkim stazama i trotoarima, krstova na retrovizorima i psovki najumobolnijih na usnama… a to je nažalost danas Beograd na svakom koraku. Diktat investitorskog urbanizma koji siluje autentično lice i biće Beograda, pod kojim nestaje istorija i duh ovog grada – paradigmatičan primer je Vračar koji više ne liči na sebe. Njegove ulice postaju kanjoni višespratnica od kojih više ne vidimo ni nebo ni ovaj naš grad, koji je sve manje naš.

„Volim ceračke ulice koje sve nose nazive po drveću, i koje su svojevrsne botaničke bašte, pravo blago…“

Omiljena zgrada i arhitektonski stil?

Volim mnogo zgrada u Beogradu, ali izdvojila bih predratnu lepoticu, najstarije zdanje Novog Beograda i jedino u art deco stilu iz 1938. godine, zgradu čuvenog „Ikarusa”, prve fabrike aviona kraljevine Jugoslavije, koja je proizvodila avione koji su branili beogradsko nebo 6 .aprila 1941. npr, a koju smo dozvolili da alavi investitorski imperijalizam sruši zarad novih kvadratnih metara kapitala. Nisu je srušile nemačke bombe u Drugom svetskom ratu, ali smo je srušili mi u 21. veku.

Najmoćniji pogled u Beogradu:

Vrg Aginog brda u Grockoj, gde je nekada čuveni restoran „Vinogradi“ otvoren ponovo, u kom je Sofija Loren obožavala gratinirane palačinke, gde je Tito dovodio sve državne delegacije… Nije Tito bio blesav, kad ih je dovodio na jedan od „najlepših pogleda bivše Jugoslavije“

Najlepše ulice u Beogradu?

Zmaja od Noćaja, Šantićeva (u centru grada se deca “igraju lopte” na sred ulice, kao pre jednog veka), ceračke ulice koje sve nose nazive po drveću, i koje su svojevrsne mini botaničke baste, pravo blago…

Omiljeni beogradski park: 

Studentski park, u sva godišnja doba i svako doba dana i noći. Institucija noćnog života Beograda, u kome su letnje ponoći posebne: na desetine ljudi se druži, šeta pse, piknikuje po travi, to je Beograd koji volim. Nisu nam potrebni besni kafići i splavovi za noćni život…)

Noćni život u Studentskom parku

Najveće blago Beograda?

Misleći pojedinci. Beograd je kroz istoriju rastao i bio veliki zahvaljujući pojedincima. Neobičnim, retkim vrstama koje su svojim individualitetom i vizionarstvom štrčale u šumama uniformnosti i konformizma, te često u ovoj našoj palanci izazivale nerazumevanje i osudu. “U gomili smrdi, ali je toplo”, pisao je Miroslav Krleža. Ovde individua nije lako biti, pogotovo danas, kada je čuveno hamletovsko pitanje preformulisano u “imati ili biti”, kako kaže Erih From.

Šta bi poručila Beogradu i Beograđanima?

…da Beograđane nekakav čudesni eksperiment pošalje na studijsku ekskurziju u Berlin ili Kopenhagen npr. na civilizacjisko prevaspitavanje… Kao i naše gradske i državne oce, razume se.  Ako je tačno da je grad onakav kakvi su mu građani, mislim da je krajnje vreme da Beograđani prestanu da budu civilizacijski početnici i dečurlija i da jednom zauvek odrastu i počnu da se ponašaju odgovorno i u skladu sa svojim godinama. “Beograđani ko Ivica i Marica ostavljaju tragove za sobom da bi po njima umeli da se vrate kućama. Na svakih 50 metara po jedan trag. Ako znate šta puše i od čega boluju lako biste ih mogli naći”, još pre više decenija hvatao je svoje sugrađane in flagranti u njihovim svakodnevnim civilizacijskim zločinima protiv Beograda, njihova građanska savest Duško Radović. Čini mi se da su od tada Beograđani još više regresirali u svakodnevnoj (ne)kulturi življenja, i to se nažalost vidi, čuje i oseća na svakom koraku. Kad bismo se ponašali u skladu sa jednim od meni najboljih beogradskih grafita “Ponašaj se kao da živiš Ovde”, bilo bi nam svima mnogo bolje.