Intervju

Stevan Karanac: Umetnici oblikuju ukus publike

Priredio Milorad Stokin

Stevan Karanac je ime koje se poslednjih meseci sve više pominje u svetu srpske umetničke muzike. Ovaj mladi tenor je već tokom osnovnih studija na FMU pokazao odlične rezultate, a sada polako krči sebi put i van granica naše zemlje. Muzičko obrazovanje stiče u MŠ „dr Miloje Milojević“, u Kragujevcu, u klasi prof. Lidije Jevremović Sofije, a potom upisuje Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, gde je trenutno na master studijama u klasi prof. Nikole Mijailovića. Kao aktivni takmičar na regionalnim i internacionalnim takmičenjima osvaja brojne prve nagrade i nagrade laueata. Koncertni repertoar gradi tenorskim ulogama iz oratorijuma i kantata, a operski sporednim i vodećim ulogama na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Ove godine osvojio je i zavidnu titulu laureata 15. Međunarodnog takmičenja solo pevača Lazar Jovanović, što mu je omogućilo solistički koncert na Velikoj sceni Kolarčevog narodnog univerziteta uz pratnju simfonijskog orkestra, što je zaista zlata vredna prilika za iskustvo svakog mladog pevača. Ovaj koncert bio je direktan povod našeg razgovora, a autor ovih redova nije propsutio priliku da Stevanu postavi poneko pitanje o trenutnom stanju koje vlada srpskom operskom scenom, ali i o tome kako je biti operski umetnik u današnjem vremenu.

Šta sve neko mora da nauči da bi se nazvao operskim umetnikom?

Mnogi kažu da se proces učenja nikada ne završi… I to zapravo i jeste tako. Za mene su primeri za ovakvo shvatanje upravo moji profesori, prvo u Kragujevcu, a sada i profesor u Beogradu. Čak i posle toliko uloga i godina na svetskim scenama, u jednom trenutku dođemo u koštac sa novom ulogom i tu jedan deo procesa kreće iz početka. Osim toga, sam glas i naše telo se menja vremenom, tako da verujem da operski pevači zaista celog života uče da vladaju svojim instrumentom. A da bismo se uopšte nazvali operskim umetnicima, potrebno je… -pa, zaista puno toga, i uvek više. Muzičko obrazovanje, stabilna tehnika, savršeno poznavanje i literarnog teksta koji izvodimo, poznavanje stilova… Mnoge „tehničke stvari“, a i one neke koje se ne mogu tek tako naučiti – kako preneti emociju i kako svakom tonu dati život, svakoj frazi smisao, a u svemu tome ne izgubiti kontrolu.

Kako izgleda put jednog mladog operskog umetnika u Srbiji?

Svako ko se nalazi na početku karijere rekao bi da put zapravo nije lak. Isprva smo okrenuti obrazovanju, što priličan broj mladih umetnika shvata olako, a onda posle fakulteta uglavnom ostajemo sami sa sobom i svojim znanjem i umećem. Ukoliko krećemo putem umetničke karijere, malo je prilika da se dokažemo i ostvarimo, tek po koja se ukaže, uglavnom kada splet okolnosti dozvoli. U našim rukama je samo moć da budemo najbolji što možemo i da budemo spremni za prilike za koje ne znamo kada će se dogoditi. Sa druge strane, većinom oni koji zaslužuju i dobiju bar koju šansu da stanu na scenu i steknu neko iskustvo, što je jako bitno za svaki budući korak na sceni.

Kako ocenjuješ reakcije publike i da li je njen muzički ukus na dovoljnom nivou da shvati jedno opersko delo?

Umetnici imaju odgovornost da na neki način oblikuju ukus publike. Zadivljen sam da publiku još uvek imamo, s obzirom na to da je ne negujemo. Ipak, sve češće mi publika prilazi da prenese svoje utiske nakon koncerata, tako da ipak verujem da publika zna šta joj se sviđa, a šta ne – što je do određene mere i stvar ukusa…

Šta nedostaje operskom repertoaru u Srbiji?

Upravo raznolikost, koju sam maločas pomenuo. Sve je postalo predvidivo, od repertoara do podele koju gledamo na sceni. Imamo i previše umetnika da bi operski repertoar bio tako monoton. Ove godine je u planu da čujemo po koju domaću operu, ali baroknu – teško ili izuzetno retko, uglavnom na alternativnim scenama.

Da li u Srbiji postoji operska kritika?

Zapravo i ne postoji. Retko se desi da neko pažljivo odsluša predstavu i da pravu pravcatu kritiku. Kada pročitam takvu kritiku, čak i po mene lošu, znam da je na mestu. Opet, tu su uvek hvalospevi za prosečne produkcije ili specifična nuspojava neprofesionalne kritike. Biti kritičar je ozbiljan i odgovoran posao, koga bi zaista trebalo da se lati neko ko barata i znanjem, a ne samo oštrim jezikom. Nekako mislim da kada bismo imali pravu kritiku koja „sedi na kičmi“ onima koji ne zadovoljavaju kriterijume, možda bi se standard i podigao, pa bi trud i rad došli kao lančana reakcija među umetnicima.

Kako je došlo do tvog koncerta u KNU?

Ovo je „koncert pobednika“. Na ovogodišnjem, 15. takmičenju mladih operskih pevača Lazar Jovanović, osvojio sam nagradu pobednika takmičenja – laureat, osim nagrade u svojoj solističkoj kategodiji i dve prve nagrade u kategoriji operskih ansambala. Kako je Kulturni element od relativno skoro preuzeo odgovornost za organizaciju takmičenja, želeli su da motivišu mlade pevače da se potrude i pokažu u što boljem svetlu, prvenstveno time što su objavili i nagrade u vidu koncerata, a najveća je upravo ova – koncert sa orkestrom na Velikoj sceni KNU. Pretpostavljam da je jednoj operskoj kući daleko lakše da organizuje ovaj koncert, pa sve ovo već smatram velikim uspehom i podvigom, imajući svest o procesu organizacije ovog konkretnog koncerta. Mogu samo da se nadam da će i Kulturni element nastaviti da raste, kao i samo takmičenje, jer definitivno ima dovoljno mladih, novih pevača koji čekaju priliku da se dokažu i predstave našoj operskoj publici.

Nastup na 15. Međunarodnom takmičenju solo pevača Lazar Jovanović

Kako se osećaš što ćeš imati samostalni koncert na sceni KNU?

Jako sam srećan. Ovakav koncert je san mladog pevača. Prethodni solistički koncert sam održao kao srednjoškolac i malo je reći da sam uzbuđen pred ovaj koncert na Kolarcu, jer odgovornost je ogromna.

Šta može da očekuje publika koja poseti tvoj koncert?

Neću biti skroman kada kažem da može da očekuje nešto što do sada nije čula, jer delom sam se za to i sam postarao. Za dve solo pesme našeg veličanstvenog kompozitora dr Miloja Milojevića napisao sam aranžmane za orkestar i glas, a za ovu priliku sam ih prilagodio instrumentima koje imamo na raspolaganju. Osim te svojevrsne premijere, presrećan sam što ću publici predstaviti izuzetno kompleksnu nemačku solo pesmu, Šubertovog Vilinskog kralja u Berliozovom aranžmanu za orkestar i glas. Povrh svega, orkestar Mladi simfoničari, pod vođstvom Radana Jovanovića premijerno će izvesti simfoniju danskog kompozitora Karla Nilsena, po kojoj i ceo događaj nosi naziv i u čemu leži inspiracija za koncepciju programa koji smo osmislili.

Šta bi poručio čitaocima „Fragmenata kulture“?

Kako se srećemo na internetu -poručujem fino surfovanje po ovoj stranici, po Fragmentima prošlosti i društvenim mrežama gde i mi pojedinci i organizatori ovakvih koncerata i dešavanja delimo informacije o najčešće besplatnim događajima, u koje ulažemo sve napore. Budite u toku i pratite rad mladih umetnika, u svim oblastima umetnosti, jer u ovoj fazi mi doslovno živimo od podrške publike, aplauza i osmeha koje nam uzvraćate nakon koncerata, predstava, izložbi… U ovoj sezoni je već u planu dosta koncertnih aktivnosti, tako da – vidimo se!