Intervju

Tonja Žlebič: Sećanjem čuvamo prošlost

U godini u kojoj se navršava jedan vek od završetka Prvog svetskog rata, mlada pesnikinja Tonja Žlebič je objavila zbirku pesama Epitaf besmrtnima, koja je dragoceni prilog kulturi sećanja na heroje Velikog rata. Promocija knjige će biti održana 1. novembra 2018. godine, na dan kada je pre tačno jedan vek oslobođen Beograd, zajedničkim snagama francuskih i srpskih vojnika na čelu sa maršalom Lujom Franše d’ Epereom i regentom Aleksandrom Karađorđevićem. Tim priredili smo ovaj intervju u kome smo se dotakli njene zbirke, kulture sećanja na ove dane srpske istorije, ali pesništva i rodoljubive poezije nekad i danas.

Odakle ideja da napišete zbirku rodoljubive poezije?

Provodeći dosta vremena u čitanju i istraživanju o Prvom svetskom ratu, nadahnuta junaštvom i hrabrošću ljudi toga doba, postepeno se rađala inspiracija da pišem o tome šta je rodoljublje u mojim očima. Istovremeno, praveći paralelu između shvatanja te reči nekada i značenja koje joj pridajemo danas.

Ko su Vaši pesnički uzori?

Posebne simpatije gajim prema pesnicima srpskog romantizma. Aleksa Šantić, Laza Kostić, Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, neki su od mojih najvećih uzora. Ono što posebno cenim je njihova lakoća u versifikaciji i ekspanzija emocija.

Ko je po Vama poslednji veliki rodoljubivi pesnik i zašto?

Čini mi se da taj epitet pripada Desanki Maksimović. Za nju domovina nije samo geografski pojam, ona je misao, vera i suština. Ona je postojanje i neotuđiv deo svakog pojedinca. Zahvalna što su joj preci omogućili da ima svoju otadžbinu i boreći se da je ostavi lepšu i bolju svojim potomcima, Desanka je nezaboravna između ostalog i kao veliki rodoljub među pesnicima.

Čini se kao da je rodoljubiva poezija danas u krizi, da li je to tako i ako jeste zašto?

Poezija je, više nego ikad, generalno u krizi. Od toga da se mnoge izdavačke kuće uopšte ne bave izdavanjem poezije do toga da se čitalačka publika podobro smanjila. Ali, to je svakako individualni senzibilitet. Ili neko ima potrebu za čitanjem ili nema, to se ne nameće. S obzirom da je ovo zaista jedno jako turbulentno vreme i kada su praktično nametnute neke iskrivljene vrednosti i kriterijumi, mislim da se poezija još dobro drži. Veliki Dostojevski je rekao da će lepota spasiti svet. Njegovo proročanstvo mi daje nadu da će lepota poezije svakako nadživeti i ove bure i konfuzije.

Koja je osnovna ideja Vaše zbirke?

Osnovna ideja je da se sačuva sećanje na one ljude koji su dali živote braneći svoju otadžbinu. Goloruki i ne štedeći se, borili su se protiv mnogo jačeg i surovijeg neprijatelja. Pa ako se istorija i čitav svet dive jednom takvom podvigu, zašto mi, kao potomci takvih junaka ne bismo bili na čelu te kolone i rekli: Da, to su naši dedovi, oni su odbranili i sačuvali ovo naše parče svete zemlje. Oni su prešli bosi, gladni i goli okrutne albanske planine usred strašne zime. Oni su ostavljali svoje kosti u dalekim i tuđim morima, zarad slobode. Sećanjem na njih čuvamo najvažniji deo naše prošlosti. Jer da nije bilo njihovog stradanja, verovatno ni sad ne bi bilo našeg postojanja. Nema budućnosti bez prošlosti, a ti ljudi su nam je omogućili.

Kako ste birali ličnosti kojima ste posvetili pesme?

U odabiru ličnosti učestvovala je isključivo lična pesnička sloboda. Na neki način, posebno se saosećam sa sudbinom vojvode Petra Bojovića, pa mi pesma posvećena njemu posebno znači. Tu je bezvremena heroina, Milunka Savić, čija se vrednost tek sada poima i ceni. Milutin Bojić, autor Plave grobnice, jedne od najdirljivijih i literarno najistaknutijih pesama u celokupnoj srpskoj poeziji, kao i njegov prerano okončan život. Rudolf Arčibald Rajs, prijatelj za sva vremena i zaljubljenik u Srbiju. Grčki narod, kao vera i spas u danima najveće agonije. I drugi bezimeni junaci koji ostaju bezvremeni i večni, svima njima smo dužnici i zbog toga nikako ne smeju biti zaboravljeni.

Šta posetioci mogu da očekuju na Vašoj promociji?

Cilj celokupnog mog rada, od pisanja zbirke do promocije iste, jeste pokušaj da probudim svest o značaju ovog rata, šta smo dobili a šta izgubili. Da je neophodno da se sećamo naših slavnih predaka i da volimo svoju domovinu baš onako kako su je oni voleli. I da uprkos svim okolnostima shvatimo da je naša Srbija najlepša i jedina otadžbina koju imamo. Naši preci nisu lili svoju krv kako bi mi ovo parče divne zemlje zapustili, ostavili i zaboravili. Tuđe možemo da poštujemo, ali svoje treba da volimo. To je amanet i krst koji nosimo sa sobom, pa da i mi Srbiju ostavimo lepšu i bolju za one koji će doći posle nas. Na promociji će govoriti i jedan od potomaka Solunaca, prof. dr Zoran Vojić, i mislim da ćemo zajedno uspeti da doprinesemo da svako ko dođe na promociju, ponese barem malo entuzijazma i volje da u ovim teškim vremenima istraje baš kao što su istrajali veliki junaci pre jednog veka i to u mnogo većim iskušenjima.

Poruka čitaocima Fragmenata kulture?

Verujem u budućnost jer verujem u čitaoce Fragmenata kulture. Jer neko ko posećuje ovakvu stranicu žedan je i željan lepih stvari i znanja, težeći da načini ovaj svet krasnim mestom za ovaj jedan podaren život. I zna da je sve osim bogatstva uma i duha prolazno i ništavno. Zato bih ovom prilikom pozdravila sve one koji opstaju u svojoj ideologiji i istrajnosti. Poželela bi im da nikada ne odustanu od svojih plemenitih ciljeva i da uvek nađu način da idu samo napred. Kako bi naš Nobelovac Ivo Andrić rekao: „Svaka prepreka izgleda isprva nesavladiva i svaki napor neizdrživ, pa se na kraju sve savlada i izdrži.“

Beogradska promocija zbirke pesama Epitaf besmrtnima biće održana 1. novembra 2018. godine u prostorijama Matice iseljenika i Srba regiona u Nušićevoj 4.

Priredio Milorad Stokin