Kultura sećanja

Tragična heroina Marija Kalas

Marija Kalas, najveći sopran dvadesetog veka. Njena karijera je bila kratka, ali je ostavila neizbrisivi trag. Prošla je kroz svet opere kao uragan i potpuno ga izmenila. Sa druge strane njen privatni život imao je sasvim drugačiji tok. Iza maske snažne, kapriciozne i nesalomive žene krila se krhka osoba, duboko nesrećna, samokritična i nikada potpuno zadovoljna sobom. Takav odnos prema sebi na kraju ju je koštao svega što je imala.

Piše: Milorad Stokin

Kalas na početku karijere

Rođena je krajem 1923. godine u Njujorku kao Marija Ana Sofija Sesilija Kalegeropulos i druga ćerka u porodici grčkih emigranata.  Rasla je pod okriljem autoritativne majke koja je za svoje dve kćeri namenila profesije u kojima sama nije uspela da se ostvari.  Marijin otac nije podržavao te majčine ambicije, pa je to unosilo još veću tenziju u ionako neskladan brak. Roditelji se razvode 1937. godine, a Marija sa majkom Lizom odlazi u Grčku gde na Atinskom konzervatorijumu započinje školovanje glasa. Tokom tog perioda o njima se brinu sestrini i majčini ljubavnici. Operski debi imala je tokom Drugog svetskog rata u jednoj bioskopskoj dvorani, a nakon završetka rata se vraća u Amerku. Novi život bez stroge majke i ljubomorne sestre doneo joj je  pravo osveženje. Ipak, nije uspevala da dođe do angažmana jer su mnogi njen glas smatrali ružnim. Posle nekoliko loših iskustava odlazi u Veronu gde 1947. godine dobija ulogu u operi Đokonda. Svemu tome mogla je da zahvali bogatom ljubavniku Batisti Meneginiju koji je bio punih trideset godina stariji i sa kojim ubrzo stupa u brak. U ovo doba  je velikom snagom volje uspela da smrša neverovatnih 37 kilograma za godinu dana i nakon toga teži da postane modna ikona.

Pojavljuje se  na naslovnim stranama u kreacijama poznatih autora i puni stupce žute štampe kapricioznim ponašanjem i skandalima. Tokom pedesetih godina bila je vezana za milansku Skalu gde je ostvarila najveći broj uloga. Krajem te decenije dolazi do fatalnog susreta sa grčkim milijarderom Aristotelom Onazisom. On se nije mnogo zanimao za umetnost, ali je uvek bio sasvim siguran da se sve može kupiti. Kao praktičan čovek oprobao je razne načine da privuče Marijinu pažnju, pa je jednom kupio sto ulaznica za njenu predstavu. Konačna prilika pružila mu se kada je priredio krstarenje kome je prisustvovala svetska elita poput Grejs Keli iVinstona  Čerčila.  Do kraja krstarenja Marija i Onazis su bili u ljubavnoj vezi, bez obzira što su na istoj jahti bili prisutni i njihovi supružnici.

Kalas i Onazis

Modna ikona

Marija je napustila  Meneginija, ubrzo se i razvela, ali njene nade da će postati Onazisova žena nisu se ostvarivale. To se nije desilo ni kada je zatrudnela. Rodila je dečaka koji je živeo samo nekoliko sati. Sahranila ga je u Milanu pod imenom Omero Lengrini, a budući da je bila samo ljubavnica, rođenje i smrt deteta su morali ostati u strogoj tajnost. Od tada Marijin život postaje prepun ogorčenja, pod okriljem čoveka koji je manipulisao njenim osećanjima i pogubno uticao na njenu psihu. Kako je njihov odnos postajao sve burniji, Marija je postepeno gubila kontrolu nad životom, a njen glas je gubio snagu i raskoš. Onazis joj je zadao konačni udarac kada se u javnosti pojavio sa Džeki Kenedi, udovicom ubijenog američkog predsednika Džona Kenedija. Marija nije mogla da prevaziđe veliku ljubomoru koja ju je nagrizala. Samoća, odbačenost, konzumacija pilula za spavanje pojačavala je njenu bezvoljnost i postepeno dovela do gubitka onog najvrednijeg što je imala-glasa. Samo taj glas mogao je da je izbavi, a sada više nije imala ni njega. U tom trenutku je njena karijera završena. Kada je konačno ostala bez glasa potpuno je dotučena Onazisovim venčanjem sa Džeki Kenedi. Taj brak nije bio srećan i predstavljao je samo jedan u nizu njegovih hirova. Vremenom je provodio sate u razgovoru sa Marijom žaleći se na Džeki koju je na kraju osramotio pred celim svetom objavljivanjem njenih nagih fotografija u jednom pornografskom časopisu. Umro je nedugo nakon toga. Za to vreme Marija pokušava da obnovi  karijeru i odlazi na turneju sa kolegom tenorom Đuzepe di Stefanom. Između njih je oduvek postojala velika privlačnosti, i on se sada našao Mariji kao veliki oslonac. Turneje su bile mučne i uverile su svet da je njen glas samo bleda senka onog starog. Kritike su bile nemilosrdne, Marija je sa blagim osmehom izjavljivala da ih ne čita jer ne želi da remeti svoj duševni mir. Vremenom je izgubila želju i za obnovom karijere. Povukla se u svoj apartman u Parizu gde je u zamračenom salonu provodila dane i omamljena sedativima slušala svoj glas sa gramofonskih ploča. Umrla je septembra 1977. godine u 53. godini života.  Njen pepeo razvejan je po Egeju, a prisutni su tvrdili da se u tom trenutku pod naletom vetra vratio pravo u njihova lica. Mnogi su to shvatili kako njen poslednji hir.

Životne priče poput one koju je imala Marija Kalas kao da nikada neće ostati ispričane jer imaju u sebi nešto antičko, univerzalno, nešto što će večno pokretati ljudski duh dubokom tragikom. Ali kada bismo pokušali da razumemo sav mit koji se decenijama vezuje uz njeno ime ustuknuli bismo pred rečima koje je sama izrekla:

 

„Šta je legenda? Javnost me je stvorila. Ja sam ljudsko biće! Da nisam možda bih bila bolja.“