Odlomci iz književnih dela

Viljem Šekspir: Hamlet

Sad sam sam.
O, kakav podlac, niski rob sam ja!
Nije li strašno da taj glumac tu
U jednoj pesmi, jednom snu o strasti
Maštom svojom može da prisili dušu
Da od njenog dejstva prebledi mu lik,
U oku budu suze, licem strah,
Jecanje u glasu,
i
držanje sve
S njegovom
maštom da dođe u sklad?

A sve ni za šta? Za Hekubu? Šta je
Hekuba njemu, ili on Hekubi,
Da plače za njom! Šta bi radio
Taj da ima povod, pobude za bol:
Kô ja?
Potopio bi scenu suzama,
Jezivom reči cep’o svetu sluh,
Da kriv poludi,
nevin da pobledi,
Neprosvećen se zbuni, i da čula
Samoga sluha i vida se zgroze.
A ja?
Glup, malodušan nitkov čamujem ko sanjalo,
i tup za rođenu stvar;
ništa ne znam reći – ni za kralja toga,
na čije blago i život dragocen pakleni jedan zločin je izvršen.
Jesam li ja strašljivac?
Ko me zove nitkovom?
Ko me po temenu lupa?
Čupa mi bradu – duva mi u lice?
Za nos me vuče?
U grlo mi laž do pluća gura?
Ko to čini? Ha!
Krsta mi, ja bih podneo to sve.
Jer mora da sam golubije jetre,
i nemam žuč, da uvredu zagorča;
il’ inače, bih nagojio bio sve nebeske vrane ovog roba strvlju!
0, krvavi i bludni nitkove!
Besavesni, pohotni, neprirodni!
Izdajnička huljo!
Osveto!