Slikarstvo

Vlaho Bukovac: Velika Iza

Kada danas u nekoj galeriji ili muzeju vidimo sliku, često ne pomislimo o uzrocima koji su doveli do njenog nastanka, koji su često neraskidivo vezani sa unutrašnjim bićem njenog stvaraoca, ali ponekad još više sa njegovim idiličnim ili dramatičnim životnim okolnostima. Tako je i junak ove naše kratke priče provodio dane u Parizu, životareći boemskim životom siromašnih umetnika koji su  često čamili u kutu nekog bistroa u nadi da će neko naručiti portret, makar ga platio i jednim dobrim ručkom. Svako od njih pre ili kasnije ili je uspeo ili se povukao. Svakom od njih ukazala se prilika koju je uhvatio ili propustio. Vlaho Bukovac je svoju grčevito uhvatio i stvorio nju – Veliku Izu, koja je potpuno izmenila tok njegovog života.

Piše: Milorad Stokin

Autoportret Vlaha Bukovca (1914)

Mnoge okolnosti života Vlaha Bukovca nisu davale prevelike izglede da će se posvetiti slikarstvu. Rođen je kao Biađo Fađoni. Bio je potomak siromašnog italijanskog mornara i već u detinjstvu se sam morao  snalaziti da nađe svoje mesto pod suncem. Boravio je u Americi, radio kao crtač, konobar, nosač, mornar. Jedna teška povreda vratila ga je u roditeljski dom u Cavtatu, malom primorskom mestu nadomak Dubrovnika, gde otkriva u sebi slikara i oslikava zidove rodne kuće. Nakon toga odlazi u Pariz gde uči slikarstvo kod velikog Aleksandra Kabanela.

U Parizu tog vremena, a nalazimo se u 1882. godini, veoma jebio popularan roman  La Grande Iza Aleksandra Buvijea, koji je u središte radnje doneo skandalozni život jedne kurtizane. To je bio poprilično lagan sadržaj prepun spletki, ubistava i erotike, i kao takav, idealan da u nastavcima izlazi u bulevarskom listu La Lanterne. Čitajući ove nastavke Bukovcu se javila ideja i započeo je rad na novom delu. Brzopleto je počeo rad na slici bez skice i modela i veoma je brzo dovršio nadajući se da će biti dostojna izlaganja na čuvenom prolećnom Salonu koji se bližio. Međutim, profesor Kabanel je figuru Ize ocenio neproporcionalnom, i posavetovao mladog umetnika da je koriguje i  izloži tek sledeće godine. Vrativši se u atelje Vlaho je sastrugao figuru, i zatim u krajnjem očajanju pohitao da među lokalnim prostitutkama nađe novi model.

Vlaho BUKOVAC ~ Velika Iza ~ ulje na platnu ~ 144 x 205 cm

Maneova Olimpija inspirisala je Bukovca

U svojim memoarima Vlaho ovako opisuje ovaj događaj: „Izađoh iz kuće satrven od jada. Nisam imao nikakvog osobitog cilja, ali me neka potajna sila vukla među svijet, naročito među takozvani „polu-svijet“, ne bih li naišao na kakvu lijepu ženu, koja bi voljna bila da mi posluži kao model za glavnu figuru moje slike. U ulici „Mosje le Prens“ uđem u jednu noćnu kafanu, u kojoj su goste posluživale same djevojke. Tek što se smjestih za jedan astalčić, a ono pristupi k meni lijepa, visoka žena. Kako je pogledah, rekoh u sebi: „Ova je ženska glava kao stvorena za moju Izu“. Kad me upita šta želim ja je ponudih da sjedne te je sklopljenim rukama zamolim da me sasluša.  „Smilujte mi se, rekoh, jer vi jedina možete da me spasete od propasti. Dođite u moj atelje da mi budete model za jednu sliku, jer bih inače morao da sam sebi kidišem. Život je moj u vašim rukama“.  Žena je shvatila slikarevu nevolju i prihvatila je da mu pomogne bez ikakve novčane nadoknade i samo za jedan svoj portret. Telo joj nije bilo najidealnije, ali je bilo pravih proporcija. Za torzo i noge je pozvao druga dva modela, slika je bila gotova za pet dana i Vlahu je ubrzo stiglo obaveštenje da će biti izložena na prolećnom Salonu.  Kada je slika izložena tog davnog proleća, ljudi su bili oduševljeni predstavom kurtizane koju sluškinja priprema za dolazak mušterije. Ona smelo gleda u posmatrača, ne stideći se svoje nagosti i svojim telom kao da poziva na čulne užitke. Tema slike potpuno je odgovarala vremenu u kome su inovativni slikari krčili put motivima senzualnosti i naslade, nasuprot herojskim i mitološkim temama tradicionalnog slikarstva. Tako se i Bukovac vodio ovim idejama, i pod velikim uticajem Maneove Olimpije, koja je dvadesetak godina ranije izazvala umetničku revoluciju, i prekinula dugu tradiciju aktova na kojima su predstavljane mitološke junakinje. Pored Maneovog primetan je uticaj slikarstva profesora Kabanela, pogotovo jednog od njegovih najznačajnijih dela Rađanja Venere.

Aleksandar Kabanel ~ Rađanje Venere ~ 1863.

Portret kraljice Natalije (1882)

Te 1882. godine Velika Iza je bila veliko otkriće pariske umetničke scene, a fotografska reprodukcija se prodavala u hiljadama primeraka. Iako je slika doživela veliki uspeh kod publike, žiri joj nije uručio nikakvu materijalnu nagradu, a Vlaho za to krivi svoju nesposobnost da se preporuči izvjesnim damama bez kojih se u Salonu nikakva stvar ne svršava i bez čije protekcije nema ni nagrade ni odlikovanja. Ipak, umetniku je to bilo najmanje bitno. On je postigao ono što je želeo: stvorio je vredno umetničko delo i postao priznati slikar, ali mu je najbitnije bilo što je bio potpuno slobodan i samo svoj. Velika Iza je u veoma kratkom roku proslavila svog autora i širom Evrope. U to vreme kralj Milan Obrenović posetio je Pariz i oduševivši se slikom, poziva Bukovca na srpski dvor da izradi portret njegove supruge Natalije. Pa tako da nije bilo Ize, ne bi bilo ni Natalije, jednog od najreprezentativnijih portreta neke srpske vladarke. Kasnije će portretisati i Dragu i Aleksandra ispod stoletnih lipa letnjikovca Obrenovića u Smederevu.

Prvobitna verzija bez naknadnih dodataka

Budući da je Velika Iza izazvala nesvakidašnju pažnju, veoma brzo je prodata  nepoznatom engleskom kolekcionaru, a 1913. našla se u posedu industrijalca iz Vest Derbija kod Liverpula. Bukovac je tada nameravao da ga poseti i opet vidi svoje delo, ali ga je u tome sprečilo izbijanje Prvog svetskog rata. Nova prilika mu se nije nikada više pružila. U tom periodu desila se intervencija na slici, jer je sluškinji naslikan prsluk i naranđžasti povez na glavi. Godine 1929, na jednoj aukciji u Parizu sliku je kupio Pavle Beljanski, jugoslovenski diplomata i pasionirani kolekcionar. Na aukciji se našao i Paja Jovanović koji Veliku Izu želeo za kraljevsku kolekciju u Beogradu, ali je odustao u korist Pavla Beljanskog. Slika je od tada krasila salon njegovog doma u Beogradu, gde se nalazila do 1948. godine kada je proglašena za kulturno dobro. Da je sliku kupio Paja Jovanović ona bi se danas nalazila u Narodnom muzeju, gde se nalaze mnoga dela iz muzeja kneza Pavla Karađorđevića, no Pavle Beljanski ju je 1965. godine poklonio svojoj Spomen-zbirci u Novom Sadu koja je izgrađena sa namerom da čuva njegovu bogatu umetničku kolekciju.  Velika Iza danas predstavlja jedan pravi izuzetak u ovom zdanju, budući da je ono galerija moderne umetnosti. Smeštena je u posebnom prostoriji – Memorijalu Pavla Beljanskog koji je potpuno uređen u duhu njegovog doma, koga je Iza decenijama krasila.

Milorad Stokin je urednik Fragmenata kulture i FB stranice Fragmenti prošlosti